25 Povjerenje kupuje svakoga

Pilje moje, mazo,

nešto bih ti kazo:
Mangupa se mani,

sa njim ne divani;

Pilje moje, mazo!

                                         24. decembar 1993.

Mangup jeste, mazo,

očima te mami;

Šejtan jeste, mazo,

njega se okani;

Pilje moje, mazo!

U krevet si bolna,

stalno se pretvaraš;

Niti bolna, nit umorna,

već si ljubomorna!

Pilje moje, mazo!

Ajnc nije popularan više. Ja sam odustao, Salja se prebacio na poker. Odustao sam od igre, ne i od kibicovanja. Naravno, navijam za Salju.

Danas ga baš ide. Ili su ovi Jabučani prepuni sebe, pa nikako da ugajgule kada da blefaju a kada ne.

Naviknut sam na onu što čuh „Bolje silovati...“, pa mirno uživam uz Saljinu sreću. Mirno čekamo konačno odustajanje i ovih najupornijih.

Salja će sačekati. Ja možda i neću.

Iznenađen sam ulaskom Saja u ovu kuću, još više njegovim zvjeranjem po sobi. Šta bih tek rekao na to što se na meni zaustavio. Išaret dobijam da krenem, izađem.

-          Ideš sa mnom – promumlja, jedva razumno.

-          Kuda? Gdje? – pitah jasno.

-          Vidjećeš. Sve ću ti putem objasniti...

-          Čekaj. Ne kontam – pokušavam se braniti – kako misliš da idem negdje, a da ne znam kuda!?

-          Ma nemaš ništa da se brineš. Nije ništa strašno, opasno. Mogo sam i ja to, ali... A treba mi neko od velikog povjerenja. Kužiš!

Okrenuli smo cestom naniže. Dakle, idemo prema Dusini. To je jedino što za sada znam. Vidim mu o ramenu torbicu, to za sada ne razumijem. Ali mi je malo jasnije bar to da mu treba neko.

Riječ povjerenje kupuje svakoga. I mene je. Dijelom smeta što to znači i tajnovitost, isto tako i što mi odmah ne govori osnovno. Ako već ima povjerenja u mene...

Kaže da ima. I odabrao me je, sigurno ne slučajno. Mislim da je baš mene tražio. Da su mu moji rekli gdje sam.

Ne sumnjam ni ja u njega, ali me muči tajanstvenost. Ne znam, ne vjerujem da je baš potrebna. Kad se nekom vjeruje.

Zato se i tako jako pitam zašto još čeka. Zašto priča o ratu, o bataljonu onako kako nikad prije nije. Gdje sad bitnim je da čovjek u ovim vremenima treba sa svima biti dobar. A kako uvijek ne treba svakome sve govoriti.

Ne kontam. Ne kontam u kakvu me priču uvodi, ali mi se ona sve manje dopada. Slušam rastrgano pridičenje bez da se osvrćem. Čekam čuti glavno.

Prođosmo pola puta, a stalno usporavasmo. Dok njegov monolog jednako traje ja iznova vodim svoj.

Postalo mi je jasno kako ćemo u selo ući s mrakom, što mora imati veze s ovom njegovom torbicom. Nešto treba ukrasti? Od Dusinske vojske, što njima neće nedostajati koliko je nama potrebno? Nema mnogo zdrave logike. Nešto treba ukrasti od nekog domaćina? Nešto što može stati u torbicu? Bez jasne logike, opet. Nešto treba donijeti? Što se krije od svakoga, i za što treba neko baš od povjerenja. Možda i ima logike, ali nadilazi moja razumijevanja. Možda torbica nema veze s dijelom zadatka koji ću ja obaviti? Ima logike, ali zašto je meni tako privukla pozornost. Ima logike, ali šta može u torbicu stati da je jedan ne može nositi? Osim toga, kako će izgledati kada dvojica nose jednu torbicu? Između sebe, nema smisla. Na smjenu, jedino ako se radi o atomskoj bombi...

                                ***

Prišli smo selu, a ja znam manje nego kad smo pošli. Umoran sam od slušanja besmislenih poredbi i metafora, možda sretan da je mrak pao. U sebi ljut i bijesan, izvana oštro spreman saznati pozadinu svega.

Zastadosmo na ulazu u selo. Vjerujem da je to kako bi mi konačno rekao nešto što ću razumjeti.

Umjesto toga Sajo jednim dugim pogledom provjeri da je put u srce Dusine čist, te tiho mi reče da sačekam tu.

Da sačekam. Koga? Šta? Dokle?

Njega, sigurno. Ipak s punom torbicom, vjerovatno. Ne zadugo, brzo je odjurio kući u blizini.

Možda ja lupetam. Možda je tu svratio usput, valjda će mi ranije reći šta je moje da radim. Normalno bi bilo...

Normalno bi bilo, kada bi on bio normalan. U šta više i nisam toliko siguran. Samo budala može imati povjerenja u nekoga ko zapravo ne zna šta treba da radi.

A možda je on i normalan. A ja taj koji je budala. Ići, doći negdje a ne znati još gdje si pošao... Budalasto.

                               ***

Vraća se. S punom torbicom. I kada konačno će morati reći šta je u njoj, zašto mu ja trebam kada je i on sam lahko nosi, kuda i kako ćemo dalje...

-          Evo ti ovo – sad poče govoriti s dva metra udaljenosti – ja imam neodložna posla, ne smijem propustati... Ženska je u pitanju... Ti ćeš ovo odnijeti u Komandu. U selo uđi normalno, a probaj da te niko ne vidi kad budeš prilazio Komandi. Šifra je dva kratka, dva duga, tri kratka kucanja. Upamtićeš to lahko; znači prvo kucneš dva puta jednom za drugim, pa malo sačekaš i opet kucneš, opet pauza pa kucanj, i pauza i tri uzastopna kucnja. Ne gledaj, boli te briga ko je unutra, ako budu išta te pitali, samo reci da sam te ja zamolio. Budu pitali gdje sam ja, nemaš pojma - osim da sam moro ostat u Dusini. Ma pametan si, nemam ti više šta reći, znam ja da ćeš se snaći. Pa se viđamo, jarančino. Hajde sad...

Govorio je tiho i smišljeno, koliko da jasno čujem svaku riječ a ne shvatim više nego trenutno trebam. I sve sam razumio, a zapamtio samo šifru. Koja me obavezno podsjeti na Voljevac. S tim da bi ovo i moglo imati sličnosti, kada bih je ja vidio između njega i Admira.

Dok je govorio, nekoliko puta sam zaustio prekinuti ga, nešto pripupitati. Kad je završio, više nisam imao vremena.

On je opet nestajao u istome dijelu sela, mene ostavljajući s torbicom. I onime što mi je rekao.

                                            Dusina, dio