Čoban tjera ovčice,
lakoj lane, diri diri
dane,
čoban tjera ovčice,
lagano.
Preko jedne rječice,
lakoj lane, diri diri
dane,
preko jedne rječice,
lagano.
27 i 28. oktobar 1993.
Sve mu ovce prjeđoše,
lagano.
Samo jedna ne može,
nikako.
Čoban uze grančicu,
lagano.
Pa pretjera ovčicu,
lagano!
Osim toga šta se trenutno ovdje zbiva mene je
zanimalo i šta se izdešavalo u Voljevcu od moga odlaska. O svemu će mi Macan
ukratko ispričati, a pošto i ja njega upoznah s onim što je njega moglo
zanimati a što mene proprati u Jablanici.
Ništa posebno! Akcija u kojoj je Ćuza ranjen i o
kojoj mi je i on sam dovoljno rekao bila je i jedina koja me tamo omaši. Ostalo
vrijeme se svelo na puko držanje linije i postepeno preseljavanje ovamo.
Nije bilo tako predviđeno, bio sam i sam tamo
kada je planirano naše zimovanje. Kasarnski život je trebao biti odvojen od
onog civilnog, sam Voljevac je rasterećen, obiđena su sva, i najudaljenija
sela. Samo za potrebe našeg bataljona je prikupljeno stado od preko stotinu
ovaca.
Priča o izdavatim potvrdama i nije naš izum, kao
ni promjena naređenja. Mi smo ovce zadužili, a kao što hranu nismo dogonili ni
iz Raštelice, to nam se nije tjerala ni otuda. Slušajući Macana i Zija, trebam
vjerovati kako je bilo onih koji se i nisu slagali s načinom kako se situacija
razvijala. Prije svega jer nam nije bila nevolja. A beskorisno je da se i ja
sada svrstavam među takve. Drugo je osjećaj da se baš sada na to osvrćemo. Kada
nam ovo izgleda kao neka Božja kazna...
Šta bi s tolikim ovcama? Pojelo se.
Sve je do kraja učinjeno vojnički. Određen je
čoban. Čini mi se nikako slučajno baš moj ponajbolji ahbab Munir Saljević
Salja! Na ovce je brižno pazio, redovno odvajao koliko je iz kuhinje traženo. Ama
se nije bunio ni kada bi ga „odabrani“ iz Komande uspijevali „premuntati“ da
zažmiri na jedno oko dok se oni povremeno „samoposlužuju“. Znao je da ga neće
imati ko za nemar optužiti, a usput je bezbeli otvorena mogućnost da se i
njegovo društvo okoristi. Navodno je par ovaca stigao i prodati.
U prilog su išle, i sve ubrzale, priče o selidbi
bataljona. Logično je bilo da se ovce neće otud dogoniti, bez obzira što je
svakom jasno koliko bi nam tek sad dobrodošle.
Uglavnom, veliki tor, njegovo pražnjenje brže
nego je bilo i prirodno i očekivano, obilježilo je kraj našeg boravka u
Voljevcu.
O tome se i sada još priča, čemu zasluge idu riži
i tikvi.
-
Pitaćeš svog
Lacija, kad ti dođe, koliko janje ima nogu – dakako je ovo Macanovo pitanje
imalo veze s tim.
-
Poznajući ga,
neće me čuditi da se našlo neko s tri.
-
Ih, ne znaš ti
njega onda nimalo. Tako bi ispalo da je još i pošten.
-
Znači, s dvije!?
-
Samo ga ti
pitaj. Ja mislim da nema niko ko ga već nije pito... A to ti je i glavna fora
otud. On i Salja su zaklali janje, i odmah odsjekli jednu nogu, to za sebe. A
usput nisu odolili da se oduže nekima koji su ih duže gotivili, te i njima
dadoše jednu. Potrefi se da od nekih drugih mještana dobiše primamljivu ponudu
za treću, cigare šta li. Dolje su ga oni na brzinu sasjekli i ugurali u lonac.
Ja slučajno zavirim, ama nisam ćorav, vidim po janjeta fali. Malo provrljam
loncem, vidim samo jedna butka, a plećki niđe. Ma boli mene, mislim, ona stvar,
al iz zajebancije pitam Lacija kako su sveli sakato janje. A on će da su ga živog
sveli, ovdje klali, i da je to neko iz lonca krao. Ma da samo čuješ kako on to
uvjerljivo priča. Da je jedna noga, nego tri. Kažem ti, po janjeta. Zato sam mu ja i
reko „Možda ste vi njega živog sveli, ali vam je, onda, sišlo na jednoj nozi!“
Zijo se ubacio napominjući da se radilo o zadnjem
janjetu. On nije Lacija krivio koliko Salju. Njegov bezobrazluk je dotad
ikoliko razumijevan, ali i od zadnjeg janjeta uzeti polovinu...
Ja se svemu samo nasmijah. Ono što ću im reći
kada ih vidim biće da samo žalim što i ja tada ne bijah s njima.
***
To mi je promaklo, ali ova dva dana s Macanom nisu.
Tri riječi koje najčešće slušam su tikva, riža i glad. Povremeno se čuje i kako
svemu tome dolazi kraj. Završava se dvadeset najgladnijih dana Fočanske
brigade, koje ja, eto, zahvaljujući svojoj sudbini neću ni osjetiti.
Drugu noć sam i lično prisustvovao načinu na koji
to Macan prevazilazi. Tu tikveno-rižnu čorbu napravi rjeđu, a meso isiječe na
jednake komadiće, obavezno petnaestak više od broja vojnika. Pri sipanju vodi
računa da svako dobije po taj komadić mesa, znajući da do repete svakako nikome
neće biti. Preostala čorba se da konjima, a na kraju se još samo zapekne onih
petnaestak komadića mesa. Nije mnogo, ali više se niti može, niti bi imalo
smisla.
Bitno je da mu niko ni ne zamjera. Nešto čini i
za bataljon.
Iako umoran, oba jutra sam mu pravio društvo
ranom zorom. Izšetali smo do jednog od obližnjih vrtova kako bi negdje našli
malo peršuna.
Kao što su dijelovi vrtova gdje je krompir sijan
već nekoliko puta prekopavani, pobrani su davno i oni sa začinima. Ali, ponegdje je ostao koji
peršun. Ne znam koliko će još Macana upornost služiti, meni je i ovo drugi put bilo patnja. Da smo tražili samo za sebe, pa da nas još i razumijem.
Čini ovo Macan kako bi se čorba koju pravi
inekako mogla jesti. Malo je kuhara koji bi to činili za cijeli bataljon.
Nije puno ni onih koji bi se odrekli povoljnosti
koje pruža boravak u Macanovoj kući. Kao čovjek dobar, kao kuhar još bolji.
Živa potvrda da se umijeće kuhara gleda u prilikama kada treba ručak napraviti
od „ničega“. Kada ima svega lahko je biti kuhar...
Ja ću se ipak Macanu ubrzo zahvaliti. Pomogao mi
je da se poslije Jablanice priviknem na drukčije, ali su Trošnjani ono što mi
je tamo najviše nedostajalo.
Nisu svi tu, ali koji jesu zajedno su. Nemam
namjeru ja biti iznimka.
Deževice
