Otkide se lađa
od Budimskog grada.
Plakala djevojka
za Budimskom lađom.
Pitala je majka:
„Što plačeš, djevojko?“
„Ne pitaj me, majko,
„Što plačeš, djevojko?“
„Ne pitaj me, majko,
što ti plačem tužna.
Već me pitaj, majko,
kom sam ruku dala,
Kom sam ruku dala
i srce predala!?“
Došao je trenutak. Znam da suza neće biti, već
sam jednom odlazio. A i stalno to neko čini, postala je svakodnevnica. Iz tih
razloga, a i zbog poštovanja prema onoj četvorici, žurim čim prije završiti.
Onima bliže, s kojima se više družih, pružam
ruku, zagrljaj, ostalima mašem. Svima se zahvaljujem na druženju, prijateljstvu,
poznanstvu.
Nema tu nekog redoslijeda: Remza Fuluruša i njena
kći Senada, Ziba Mandžuša, mala Alma, Adisa Vuk... pa Peđa, Profa, Jovica,
Krme... Fudo, Samir, Dževad, mali Adis... Adise Šteta, ne vidjeh da bi...
Zadržavam pogled na Munibi i Ahmetu. Vidim,
Muniba Ahmeta gurka, on polahko prilazi. Stižem i njega zagrliti. Prijateljski.
Nismo imali puno prilike da se družimo, ali smo jedan drugom postali dragi!
Imao sam osjećaj, da se samo on pita...
Zadnjih pola minuta odvajam za kuhinju. Tamo su
sve četiri.
I tu se redoslijed zna. Najslađe ostaje za kraj.
Pošao sam Almi pružiti ruku, zagrliti je kao sve
druge, kada me ona, još jednom iznenadi.
-
Nemoj... Babo
gleda...
Zastao sam. Bilo mi je teško, ružno. Međutim,
njen glas je bio molećiv. Zadovoljih se samo stiskom ruke.
Zadržavajući suze, stižem do vrata. Još da se
pozdravim s Ramizom i Mufom...
Ali, Alma nije gotova s iznenađenjima. Ona i
Fehima me stižu na vratima.
-
Skidaj to... Požuri!
– govorila je tihim glasom, dok je sa svoje ruke već zguljivala pletenu
znojnicu.
Bio sam nespreman. Jesam je ja zamolio da mi
isplete znojnicu, sa svojim imenom. Tada mi je ispunila samo pola želje,
umjesto svoga izvezla je moje ime.
Sada je ispunjala drugu polovinu. Vidjevši moju
zbunjenost, naišareti Fehimi da ona priskoči.
U sekundi mi je lijeva ruka bila sa zamjenjenom
znojnicom, s onom koju sam želio.
-
Volim te! – Alma
se našla u mom zagrljaju, ne mareći za suze, još manje za baba.
-
I ja tebe! –
ostao sam u njenom zagrljaju pet sekundi, poslije čega sam se sjetio da je na
nama, bar jedan pogled viška.
Krajem oka sam, izlazeći, ponovo dohvatio Ahmeta.
Ako sam u stanju razumjeti njegov izraz lica, bilo je tu neugodnosti, ali puno
više dragosti!
I meni laknu. Mogu mirno da se pozdravim i s
Ramizom i Mufom.
I, još jednom sa svima. Okrećem se u krug, mašem.
Zastajem na vratima kuhinje.
Alma me nije gledala. Bila je u Fehiminom
zagrljaju. Nije plakala glasno, ali jeste iskreno. Na dva koraka od baba...
To je slika koju hoću ponijeti.
Krećemo, prolazimo pokraj kina. Imam jaku želju
da se okrenem, ali kažu da ne valja...
Društvo me neće tjerati da pričam. Bar dok mi se
oči ne prisuše...
***
Na Lendavi smo morali prekinuti šutnju, silom
situacije. Dočeka nas punkt, koji ranije nije bio. Prepoznajemo oznake, Zukini.
Namršteni su, nikako im ne bi drago što nas
vidješe. Pitali su ko smo, kuda smo naumili. Odgovorili smo mirno, još ne
shvatajući razloge zaustavljanja.
-
Stvarno nam je
žao, ali mi imamo naredbu od komandanta da niko ne može napustiti Jablanicu!
Zapravo, možete otići u Komandu 44. brigade, neka vam oni napišu dozvolu,
odobrenje da napustite grad. To je jedina dozvola koja je za nas važeća!
Sa Zukinima bi svaka diskusija bila gubljenje
vremena, i na svoju štetu. Zato se na dogovor povratismo krivinu nazad.
Ja sam bio da ovo shvatimo kao još jednu volju
sudbine, da se vratimo i sačekamo slobodan izlaz iz Jablanice.
Zejnil je bio da postupimo po uputama, da se
javimo u Komandu. I to odmah! Kako reče, lijepo smo se pozdravili, isplakali s
najdražima, zašto im još jednom priređivati iste scene. Njegov je prijedlog
razumniji, te je i prihvaćen.
Na ruku nam je išlo što je Komanda u hotelu. Što
je sasvim blizu, i što se ne mora prolaziti pored baraka, niti peti na
Koloniju.
***
A u Komandi, završismo za dva minuta. Toliko je
trebalo tom nekome da zavrti glavom na ono što smo mu ispričali, i napiše nam
te nekakve dozvole...
Jablanica, izlaz
