Cvjetala mi ruža na
pendžeru,
čekala me draga na
večeru.
Prčekaj me, draga, ja
ću tebi doć,
kada sunce zađe i kad
padne noć.
1.
avgust 1993.
Kada sunce zađe i kad
padne mrak,
kada sunčev bude
ugasnuo znak.
Onda ću ti, draga,
tvome dvoru doć,
da zajedno divnu
provedemo noć!
Noć nije najpogodnija za postavljanje linije, ali
mi ovaj put morasmo. Niko više nije sumnjao kako će četnici poraniti, da ispune
obećanje koje je njihov komandant dao.
Bar imasmo dugu i tihu noć. Malo smo se bolje
organizovali, a i položaj se činio nešto boljim od prethodnog. Naš bataljon je
u šumi, a livadom prema Opservatoriju su Jahorinci. Fočaci se sve vrijeme
jedini nisu micali, oni su još na Proskoku, samo su svoj desni kraj zalomili
kako bi ikoliko bili s nama uvezani.
Mi, Ćurevcima vežemo s Jahorincima, a Lučanima i
diverzantima s Fočacima.
Prostor između, opet zapada nas bacačlije.
Tek jutros vidimo tu, jedinu nepovoljnost. Jeste
Komanda odmah iza, ali smo i tačno na putu.
Osnovno je, utvrditi se. Jučer me i zaobišlo,
danas neće. Naredba je, ali i da nije. Koliko se može.
Kramp neće u tvrdo Bjelašničko tlo. Zato, bar
kamenja ne nedostaje. Ne možemo kopati, možemo zidati. Ako ne od granata, bar
od gelera da se zaštitimo.
Ko zna kako će i kamo ovo odvesti. Vjerovatno
Igmanu, ali ne možemo tek tako. Zato sam riješio ponovo biti komandirom svoje
grupe. Poštovanja, poslije Karavelića - imam više nego prije.
Preraspodijelio sam od minobacača ono što nismo
ostavili u Skiju, a kako ovdje izvora u blizini nema naredio sam da se sve
čuturice napune, kao i oba kanistera.
Zidanje formalnih rovova napreduje dobro, s obzirom
da četnici ponovo pješadijski napadaju pravce koje su već dva puta probijali, a
i s granatiranjem se više bave Proskokom i Opservatorijem. Šuma je i ovdje
rijetka, pa je dovoljno da na pet ljudi jedan gleda naprijed. Sasvim dovoljno
vremena da se povremeno i prošeta linijom.
Jednom se zadržavam na spoju s Jahorincima.
Upravo su pričali o jedinici koja je čuvala Opservatorij, čuveni
„Silverfoksovci“. Jučer su sve izminirali ispred, sada gore imaju samo dva
brovinga i nekoliko puškomitraljeza. Svega ih je dvadesetak, ali uz minsko
polje ispred, Opservatorij je ono što nikako ne bi smjelo pasti!
Vjerovatno i ne bi, da i lično ne vidjeh ono što
se upravo dešavalo. Jedna velika četnička grupa je mirno, u sred dana, išla
kroz to minsko polje. Oficir koji ih vodi, u ruci nosi nešto što bi jedino
mogao biti plan minskog polja. A tako su se i kretali, kao da su oni mine
postavljali!
Još jedna izdaja?
Neću da vjerujem, vraćam se bacačlijama. Samo im
govorim da se gore dešava nešto čudno, da trebamo ubrzati, i pojačati
utvrđivanje...
Zasukali smo jače rukave, a Ahmo ode do Komande,
po više informacija.
Na malo prije neg će se on vratiti, do nas dotrča
Huso Alibašić, inače naša veza s Ćurevskom četom.
- Javi naniže: Bjelašnica je pala! Ovi
„Foksovci“ su izdati, povukli su se, sad
iza Jabučana nema više nikoga. Povlače se i oni. Javljeno je i Galibu, samo još
njega čekamo. Pakujte se polahko – skoro u glasu je izgovorio tekst koji je već
pripremio, a pazeći da u njemu nema ni jedno r!
Voljeli bismo da se šalio, ali nije. Potvrdio je
i Ahmo, dodajući samo da je Galib i počeo s povlačenjem.
Salja je otišao javiti dalje, a ja Husa zadržah
još minut. Htio sam da od nekoga drugog čujemo koliko Galibu treba, otprilike,
pa da stigne do nas. Kako se oni do sada nisu povlačili, to sam znao da nismo dobro
uvezani, a bježao sam od ličnih nagađanja u pogledu vremena današnjeg
iščekivanja.
Vrijeme je sporo promicalo. Još sporije kad
znasmo da smo ove rovove ozidali a da iz njih ni metka ispalili nismo, i
nećemo. Sličan osjećaj kao i u vezi s padanjem cijele linije.
Stalno se nekud povlačimo, a da nas ni odakle
četnici nisu pomjerili. Povlačimo se zbog drugih, zbog dijelova koji su padali.
Što smatrasmo ranije manom, sada se meni doimalo
dobrim, mi smo na samom putu. Galib bi, svakako, trebao naići pored nas. Mi
bismo ga trebali prvi vidjeti, pa su naši pogledi i stalno okrenuti prema tamo,
ma koliko da je još rano.
Ali, suprotno očekivanom, kako smo bliže čekanom
trenutku to postajemo nervozniji. Sve tiše dišemo, ni ne mislimo, samo gledamo.
Oči su jedino što imamo. A one nas sve više bole.
Jednom će zaboljeti i sve ostalo.
- Dođi gore, odmah! – Glibo, koji je bio naš prvi
odozgo, skoro me molećivo pozva.
- Šta je bilo? – glumih mirnoću.
- Gore nema nikog!
- Kako nema?
- Ima deset minuta, i više, kako mi je sve previše
gluho.
Trebalo je malo i hrabrosti za otići provjeriti.
Kao komandir, moradoh je imati.
Glibo je bio u pravu - nađoh samo jasne tragove
da je neko bio, nešto smjeća i suvišnih stvari.
Iznad jednog od kamenitih rovova žalosno je visio
veliki kanister, skoro pun vode. Pogled držim na njemu, mislima se vraćam sat,
pa dva dana, pa dvadeset dana nazad. Na Bosanskoj međi je bio nesporazum između
dvaju Komandi, na Pandurici je zabunu donijelo pitanje ima li ili nema konja.
Šta je bilo prije sat vremena?
Je li mi fali pameti da priznam kako ja nisam
Husa razumio, ili pak hrabrost za prihvatiti da su Ćurevci otišli a da nam to
Huso nije prenio?
Ako je i ovo drugo, od Boga je. Samo ponesoh
kanister, čime ću ostale već pripremiti za ono što im imam prenijeti.
- I ovi odozdo su otišli!? – Salja je brži, a ovo
reče na način da i mi trebamo odmah slijediti primjer ostalih.
- Vjerujem. I, moram priznati kako mi se ovo ne
sviđa.
- Ne sviđa se nikom, al šta smo mi krivi. Šta mi
sad trebamo da radimo?
- Kako, šta!? Je li rečeno da čekamo Galiba? Da i
nismo Husa razumjeli, Ahmo je bio...
- Jeste. Ali je trebalo svi da ga čekamo! – Salja
nastavlja dijalog sa mnom, dok obojica gledamo kako Ahmo zuri u zemlju ispred
sebe, što je mogao biti signal da će ostati isključen iz rasprave.
- Znam. I, šta? Je li i mi trebamo biti ko i
ostali? Ili se trebamo staviti u položaj momaka dolje? Oni su svaki dan krpu
derali s četnicima! Svi smo mi najebali, ali je neko manje. Bog nas je čuvo. A
ne vidim ni sada da je ovo nešto aman-zaman.
- Sačekaćemo mi Galiba, al moram ti reći: ti si
lud! – Lato se najprije osmijehnu, reče ovo, pa zauze bolji položaj za borbu.
- Možda i jesam, malo, ali vjerujem i intuiciji.
Odnosno, dosadašnjem iskustvu. Kad god su četnici vidjeli da se povlačimo,
ostavljali su nam prostor...
- Pa eto, sam kažeš da su nam četnici ostavili
prostor. I, šta onda čekamo? – Šaban se uključuje, glasom ispunjenim ljutnjom.
- Galiba! Rečeno im je da smo ovdje, šta da ih
četnici presijeku!? Ovako, ako pođu, nisam ni ja reko da ćemo ih mi
zaustavljati, ali moramo pripucati da Galib i ostali čuju. Imamo finu
odstupnicu. Idemo, skupićemo se u ova tri rova uz put, kažem - samo da ih
upozorimo!
- A, šta ako je i Galib prošo?
- Kuda će, u pičku materinu! Gore čistina, a ne
vjerujem da je lud pa da se lome potokom. Još, i da na naše naleti, pa da... Gluho
bilo!
- Rečeno je da će naići, niko nije reko da će
putem. Znam i ja da nisu ovud gore, ali je po meni i pametnije potokom se
izvlačiti.
- Daj, dogovorite se – Glibu je smetala i naša
rasprava, koliko i samo iščekivanje – po Husu su trebali do sad naići, a Šaban
je u pravu, ne možemo mi biti sigurni da će sve putem ići. Kad smo već ostali,
sačekaćemo još. Ali da se dogovorimo koliko. Sat? Ili?
- Ja ne bih više od petnaest minuta – jasno je da
Šaban rađe ne bi ni sekunde, ali je ovako išao spuštati na ono koliko je Glibo odmjerio.
- Hajde, da bude pola sata?
- Džaba ćemo čekati, ali...
Ako je na Bosanskoj međi i bilo drukčije, ovaj
put prihvatiše. Još, osjećah i da neće previše ni gledati u sat. A svi zajedno
smo molili Boga da ovo i ne bude uzalud...
Šiljak, s okolinom
