Bona Sevda u majke
jedina,
bona Sevda pod orahom
spava.
Popalo je inje
orahovo,
k njoj dolazi mlado
neženjeno:
„Bona Sevdo, jesil
mnogo bona?
Evo tebi moja desna
ruka,
i dušica gdje mi srce
kuca!“
Na Bjelašnicu smo stigli kamionom. Sumorno smo se
osjećali, ali tako nismo dočekani. Bjelašnica i Igman su imali svoj život,
svoje brige. Naš se put samo dva puta ukrstio s njihovim putevima, niti smo
privlačili pažnju neki dan, ni danas. Tako je i trebalo.
A Musa je samo jedan od ranjenika koje huda ratna
sudbina doprema ovdje.
Odmah smo pohrlili vidjeti šta je s njim. Zbrinut
je, osjeća se dobro, neko reče tek je sad i potpuno svjestan da je ostao bez
noge. Doktori su uradili ono što se moralo.
Nisam od onih koji su ulazili u sobu. Razmišljao
sam u hodniku. Slušao šta drugi pričaju, preispitivao i njih i sebe. Znamo li
mi i za šta pravu mjeru?
Je li rat sudbina? Je li rat dio života?
Može li se za nekoga ko je ostao bez noge, i
pomisliti - imao je sreće? Što je odrezana iznad članka, ne iznad koljena? Što
nije poginuo, ostao bez obje? Što je rat za njega završen? Gdje je pitanje
kakav mu to život predstoji?
Nije imao sreće, on je nagazio. Imao je sreću, pa
nije gore prošao. Moglo se desiti bilo kome od nas, njemu bilo suđeno. Rat je!
Rat je, znamo to već godinu. Navikao nas je on na
svoje postojanje, svoju surovost. Navikavaćemo se mi na njegovu
nepredvidljivost još dugo. Sve dok bude trajao.
Čekam u hodniku. Šta? Da se ovi s Musom pozdrave,
da ja pobjegnem od svojih misli. Jesam li i ja govorio da on nije za komandanta
bataljona. Za komandanta nije, za diverzanta jeste. Zato, da bi mogao stati na
minu. Nije svaki od nas mogao biti komandant, ali jeste ostati bez noge.
Ništa od toga nije važno. Nikada nije važno što
je bilo ranije, samo ono što traje. Ono što se sada najčešće čuje hodnikom, i
sami ćemo prenositi, sve dok nas se bude pitalo za Musu, prvo što ćemo govoriti
biće - dobro je!
Koristim prvu priliku da potisnem svoje misli.
Hodnikom prostruja usputna vijest.
Treba mu krvi. Imaju u rezervi, ali doktori traže
ima li neko njegove krvne grupe, kažu da bi najbolje bilo direktno iz vene u
venu. Javljaju se trojica, ostalima žao što smo drukčije krvi.
Prvi je u krevet do Musinog legao Avdo.
Međutim, čim su mu doktori zavratili rukav uslijedilo je pitanje:
- Jesi li ti nedavno ranjavan?
- Nisam! – Avdo je znao biti ozbiljan i kada
laže.
- A, šta je ovo? – doktor pokaziva na veliki
ožiljak iznad njegovog lakta.
- Obična ogrebotina. Ima kolko hoćeš kada me je to
zakačilo!
- Friško je ovo!
- Kako friško, ima i mjesec!
- Ama, ustaj odatle. Vidiš da i tebi treba davati
krv!
- Ništa ti, stari, ne brini, imam ja krvi i-ha-ha.
Samo vi uzmite koliko vam treba. Ista smo krvna grupa.
- Čovječe, saberi se! Nije tolika nužda, imamo mi
krvi. Radije ćemo uzeti od ovih zdravijih, treba nama svih krvnih grupa.
Nisam se dvoumio. Prije rata sam već davao
tri-četiri puta, slušao sam kako je i vrlo zdravo. Osim toga, sada smo svjesni
koliko nekome možemo i ovako pomoći. Dabome da nisam i jedini koji je tako
odlučio, računamo da narednih bar pet-šest dana neće biti novog pokreta, a do
tada će se krv već zanoviti.
Čim smo s tim bili gotovi, naloženo nam je da se
još jednom s Musom pozdravimo, i ostavimo ga miru i njezi, koji više nisu naša
briga.
Znamo mi i to objasniti sebi. Učinili smo mu
koliko smo mogli, još ostaje da čim prije mi nastavimo gdje smo, evo, privremeno
stali.
Pred dolazak kamiona, stižu nas i Ramo i Salko.
Oni su noćili u Ljutoj, u jednoj od kuća u koju smo svraćali. Rekoše, taman su
oko podne čuli kako su neki diverzanti udarili negdje na mine. Slutili su, i
stoga su odmah požurili Bjelašnici.
***
Ne sumnjasmo kako je vijest od nas brža i kada su
Kerleta Luke u pitanju. Nikako nam nije drago što se ovako brzo vraćamo, ali ne
možemo reći kako svaki susret s Lukama ne nosi i neki osjećaj radosti.
Koji je ovoga puta, još jednom pomućen. Stalnim
prisjećanjima Muse, pridružuje se i slika koju smo se plašili da ćemo vidjeti,
ali se i duboko nadali da će biti drukčije.
Nisu Kerleta Luke onakve kakve ih ostavismo.
Zuhdijinog džipa nema, sumorna tišina kazuje kako ga dugo neće ni biti, a ko
zna i da li ikad više.
Lahko nam je doslutiti ko ga je zamijenio. Admira
tu nije bilo, niti Ejuba, o Sakibu Paču smo jednom već iznijeli svoje
mišljenje, Murat i Dervo su također svoje neki dan rekli...
Je li sada jasno iz kojih je razloga Ćuza po prvi
put izostao iz jedne diverzantske akcije. Znam da ćemo se naslušati
objašnjenja, da ćemo biti tjerani da povjerujemo kako je Ćuza sve učinio kako
bi Zuhdiju zadržao, kako je on i samo prijelazno rješenje, kako je konačna
odluka i na nas čekala. Neki će ta objašnjenja prihvatiti.
Ne zanima me. Svoje mišljenje sam preispitivao, nisam
došao do toga da ga trebam promijeniti, samo da ga katkad trebam zadržati za
sebe. Nikome neću glasno reći da sam protiv Ćuze. Jednom sam rekao da dobar
borac i ne znači automatski i dobar komandant, nema potrebe da to ponavljam. Na
kraju krajeva, to je samo moje mišljenje.
Ali, u Kerleta Lukama je puno više mišljenja.
Mene zanima nešto drugo, ono što najviše zanima
još tridestak ljudi. Mi nismo odustali od Zelengore, samo smo Musu donijeli do
doktora.
Nismo odustali, i nećemo. Važno je da ima nešto
što je i Admiru i Ejubu važnije od mjesta komandanta bataljona!
Sve drugo je nebitno. Tako i Ćuza, kada se
vratimo - nekako se već i na njega naviknemo.
Ne znam, možebiti da je još samo jedno bitno.
Admir usput otkriva kako razmišlja da ćemo drugi pokušaj izvesti našim starim,
dobro poznatim, putem preko Mladog gaja. Jeste sigurnije, sada nas više onamo
očekuju. U povratku neće, nego ponovo ovuda.
Znam da je to tako, ali bih ja opet radije kuda
smo i prvi put. Nekome smo to obećali.
na
Igmanu je bila jedna od improvizovanih ratnih bolnica
