Kad mi dragi ispred
dvora prođe,
čini mi se car na
Bosnu dođe.
Kad pogleda u pendžere
moje,
čini mi se do mora je
moje.
13/14. juni 1993.
Kad ja viđoh dragog u
ječermi,
čini mi se mula u
mešćemi.
Kad ja viđoh dragog u
benluku,
čini mi se paša u
begluku.
Kad ja viđoh u dragoga
pleća,
čini mi se da narastoh
veća.
Kad mu viđoh ruku u
mišici,
puče meni srce u
žličici.
Most je morao biti srušen. Ali, nije.
Napravljena je tek mala rupa, koju četnici neće
morati čak ni krpiti. Svaki automobil će je moći točkovima opkoračiti!
Dok se čudim, od nekog unutarnjeg bijesa čak se i
smijem, povraćam pogled naniže, iako znam da je most već izvan naših vidika.
Zato, nije ono što mi Avdo objašnjava. Jutro se
sasvim probudilo, dvogled sad nije potreban. Vide se četiri četnička šatora,
jedan uz sam rub šume. Pri vrhu livade se već vide i naši noćašnji tragovi,
jasnije nego bi se očekivalo. Samo mi znamo da nas je bilo svega šesnaest,
četnički će izvještaj govoriti o bar četiri-pet puta više. Ako ga pošalju!
Eksplozija ih je probudila, izvukla iz šatora, odmah
su morali vidjeti naše tragove. Posebno one uz sami rub šume. Neki od nas su
prošli ne više od dva metra od tog krajnjeg šatora. Od dva puta, čudi me kako
ga neko nije i nogom zakačio!?
Više se čude Šeks i trojica koji su prije par
noći išli izviđati most. Tvrde, tada ovih šatora nije bilo.
Vrlo moguće. Četnici su znali da primirje neće
potrajati, biće da su bolje koristili tih nekoliko dana koliko je kao
potrajalo. Pripremali su ofanzivu koja je u toku. Za koju smo mi požurili
povjerovati da je zaustavljena.
Napadali su Grebak, Rogoj, Pošćenje. Nisu
probili, ali ne znači da neće ponovo pokušati. Možda sad preko Variza, nekog
drugog pravca, možda opet preko Grepka.
Možda ih je bilo strah da ćemo mi uzvratiti. Ne baš
mnogo, s obzirom kako su se noćas ponašali.
Možda je u glavama ovih dolje, još trajalo
primirje.
Ne. Ne trebam se čuditi, samo prisjetiti onoga
što nedavno čusmo. Nismo samo mi, ti koji se na položaju katkada opustimo.
Noć je bila vrlo mračna, nije bila za diverzije.
Nisam siguran ni da smo mi birali takvu, već je ona izabrala nas.
I to je u ovome času što je bitno. Koji su ovo
četnici, i otkuda oni ovdje, razmišljaćemo kada se dograbimo logora.
Dok se primičemo našem logoru, i kada više nema
sumnji da smo se izvukli, ponovo shvatam kako je jedna stvar u svemu jako
dobra, niko od nas nije stradao. Nije bilo suđeno da taj mostić srušimo, opet
se priupitujem i koja bi tolika svrha bila da jesmo. Četnici bi brzo sagradili
novi, a onda i sve druge obezbjeđivali. Možda i cijelu dužinu ceste, a to bi
onda značilo i da bi mi mogli prestati razmišljati o onim pravim, diverzijama
oko Trebove.
I ovako, nisam siguran da ćemo se neko vrijeme usuditi,
sve sam uvjereniji da je ovo bilo samo od sebe promašaj. Brzo mi postaje svejedno
što nismo uspjeli.
Ne brine me ni što znam kako ćemo narednih
nekoliko dana biti predmet šaljivih priča po logoru. Nekima će biti važnije to
što smo eksploziv postavili tako da smo napravili rupu promjera jedva pola sa
pola metra, od činjenice da smo neopaženo prošli tik uz četničke šatore.
Prisjetih se i jednog prijeratnog događaja.
Mufo i ja smo
smilili kako da zaštitimo kukuruze od jazavca koji se bio „baš navadio“.
Jazavičara Džekija smo privezali na sredinu kukuruzišta, s konopcem dovoljno
dugim da kontroliše oba kraja. Na jednom smo i sami napravili nešto kao bajtu
za nas, spremni da odmah reagujemo kada bi se Džeki oglasio.
Bila je skoro
zora kada smo povjerovali da je, bar za tu noć, kukuruzište spašeno, kada nas
je i san malo prevario.
Džeki se nije javljao, te smo ustali samo da
uživamo u pobjedi nad navađenim jazavcem. Jedva smo očima povjerovali vidjevši
kako je on, ipak, pojeo ono što je njemu suđeno, prošavši uz samu Džekijevu
kućaru. To se jeste jedino moglo desiti dok smo nas dva spavali, ali nikada
nećemo saznati šta je tada radio, i gdje je bio Džeki.
Baš tako, nije nam bilo suđeno da srušimo most,
ali ni četnicima da nas čuju.
bunker u Mrežici
