Operacija KOVERAT
predstavlja najozbiljniji pokušaj deblokade Sarajeva krajem 1992. godine. Da je
operacija uspjela, historija odbrambeno-oslobodilačkog rata bi se sigurno
drugačije odvijala. Operacija KOVERAT je odisala velikim brojem propusta, nestručnosti,
površnosti, opstrukcija, ali sigurno nije nedostajalo srca, hrabarosti i
krvi...
Izgubivši svaku nadu da će ubijediti borce da krenu ka Sarajevu, Fehim
Bibić je sa Trebevića uspostavio vezu sa Vehbijom Karićem koji je bio na Igmanu
i javio mu: „Stigao sam nadomak cilja, ali doživio sam nešto što nisam mogao ni
zamisliti. Ne idemo ka cilju. Vraćamo se nazad!“
Iako je u maršu
vodio i komandovao, u povratku je bio obični borac.
„Taj pokret nazad na sve je više sličio nego na organizovan marš
vojske“, pisao je Bibić. „U mraku niko nikog ne vidi i ne sluša. Nema nikog da
poveže konce, da ovlada masom. Korora nastoji da on to uradi, ali ne polazi mu
za rukom. Bijes, jad i tuga što se vraćam skoro sa cilja u meni rastu“.
Hercegovački ratnici koji su s velikim elanom krenuli u proboj obruča
oko Sarajeva, vraćali su se sa Trebevića umorni, pospani, gladni i s osjećajem
da su izdani. „Sa strahom i dozom panike kreću dalje“, pisao je Miralem Jugo.
Ali i njega, obuzimaju sumnje u „neke nepoznate ljude koji se ubacuju u
kolonu“, a nisu Badžini. „U začelju kolone ponovo se čuje pucnjava“, zabilježio
je on. „Izgleda da su i dole ubačene grupe.“
U početku kolonu vodi Mujo Hodžić. Kod sela Kasidoli imali su prvi
susret sa srpskom patrolom. „Četnici su nas otkrili na oko 500 metara“, pisao
je Bibić. „Dozivali su ko ide, predstavili se imenima: Rade i jedno ime. Iz
kolone su se dozivali sa njima. Naredio sam Badži da obuhvatom s lijeva priđe,
pohvata ili pobije ta dva četnika i produžimo marš. On je to i pokušao, ali je
pravo putem krenula ogromna masa ljudi koja je pucala i dizala halabuku da je
to bilo nevjerovatno. To se završilo sa dvojicom ranjenih i pokret je
nastavljen.“
Ali, nakon izvjesnog vremena, utvrđeno je da u koloni nema dosta boraca.
Hodžić i Badžo su se vratili i pronašli pedesetak boraca i zajedno su nastavili
putovanje kroz noć.
Kolona izlazi na put Tvrdimići – Jahorina, gdje na raskrsnici prema selu
Dvorište dolazi do nove tragedije. Tu je raskrsnicu trebalo da obezbjeđuje četa
Jablaničana. Ali, oni nisu znali šta se jutros dogodilo Jablaničanima i „Crnim
labudovima“. Bibić je tražio od Badže da uspostavi vezu sa jedinicom na
raskršću koja je imala tajni znak „Most 1“. Ali Badžo nije uspio da uspostavi
vezu. Badžo traži od Ibre Husnića, komandira Mostarske čete, nekoliko boraca
koji će otići da vide ko je na raskrsnici. I nekoliko boraca odlaze u
izvidnicu. Bibić opisuje šta se tada dogodilo: „Četnik ih kao u mirno doba
zaustavlja, pita ko su. Oni odgovaraju. Poziva ih da odlože oružje što oni i
čine, misleći da su naišli na Jablaničane. Vičem iz mraka da to ne čine, da
zauzmu zaklon. Niko me ne sluša.“
Bibić dalje piše kako su ljudi sa raskrsnice pitali ko je među njima
glavni. „Iz mase odgovaraju:„Major!“
Pozivaju majora. Kažem Fočacima da je to klopka.“
Zarobljene izviđače likvidiraju, a Dervo Fajić se baca u stranu i
spasava.
Tada dolazi do opšte pucnjave gdje, kako je napisao Bibić, „na jednog
četnika pucaju svi i to jedni preko drugih, međusobno se ranjavaju i ubijaju“.
Ibro Husnić je zabilježio kako se među njih ubacila grupa ljudi koji su
rekli da su Jablaničani i „Crni labudovi“. Ali, on se kasnije „uvjerio“ da su
to bili četnici i koji su im pucali u leđa. On je zabilježio: „Na nas se otvara
vatra i mi uzvraćamo. Borac do mene Voljevica Ramiz, trza se. Ja ga podižem i
vidim da je pogođen u tjeme. Obavještavaju me da su još dva borca pogođena u
leđa. Moj borac Jelovac Meho takođe u zatiljak, a komandir Druge čete Bilal
Mirsad u leđa i još daje znake života.“
Stradaju i borci iz brigade „Bregava“. Kraj komandira čete Zije Boškaila
gine njegov amidžić Semir Boškailo. A gine i još nekoliko Stočana.
U tom haosu teško je ranjen i Nevesinjac Muharem Mušan Jugo. Bilal je
umirao i molio da ga ne ostave. Mušan je tražio od svojih boraca da ga ostave,
da i sebe ne izlažu riziku. Znao je koliko su duboko u neprijateljskoj
teritoriji. Pred pohod u deblokadu Sarajeva Mušan je javio supruzi Zineti da
uskoro stiže i ona mu je plela džemper. Bio je omiljen među borcima i oni su ga
nosili. Ipak, kasnije, i sami iznemogli, poslušali su ga i ostavili ranjenog u
Jahorini. Ta slika kad ostavlja svog saborca i komšiju Mušana progonila je
poznatog hercegovačkog junaka Musu Tinjaka do smrti. (Poginuo je u ljeto 95).
Miralem Jugo je organizovao kružnu odbranu. On je zabilježio da je tada
„izgleda bilo među nama ubačenih četnika“. Kad je pucnjava utihnula, na snijegu
je ležalo pet mrtvih i pet ranjenih mostarskih boraca.
Mrtve su sahranili u snijeg, ranjenike ponijeli. Ali, ubrzo su naišli na
novu stražu. Senad Konaković Badžo je zabilježio: „Pošto sam išao prvi, rekao
sam vodiču da odvede kolonu zaobilaznim putem, a ja sam sa svojim vojnicima
ostao tu i razgovarao sa onima koji su nas zaustavili na udaljenosti na jedno
150-200 metara. Nisam mogao zaključiti o kome se radi. Kada je kolona prošla,
krenuo sam i ja za njom i ponovo se našao na čelu kolone. Prošli smo kroz gustu
šumu i na jednoj livadi čekali dok pristignu ranjenici. Vojnici koji su nosili
ranjenike su galamili i palili baterijske lampe i ja sam ih upozorio da to ne
čine.“
„U tom momentu“, pisao je Badžo, „ponovo se začula pucnjava sa začelja
kolone i nastalo je opšte rasulo. Svi su bježali kud su znali i gledali su da
spasu samo svoju glavu. U toj uzbuni rasturila se i moja jedinica.“
Ibro Husnić je o tom događaju napisao i ovo: „Okrećem se i na pet, šest
metara vidim tri osobe, stoje jedan kraj drugog. Na moje pitanje ko su i da
dignu ruke u vis, oni su se počeli zaklanjati jedan iza drugog. Ovaj prvi je
govorio da su Konjičani. Tada ja otvaram rafal i njih trojica istovremeno
padaju. A jedan od njih se podiže i urliče veoma razgovjetno: „Provaljeni smo
braćo četnici!“ Husnić je zabilježio da je neko skočio na njega s leđa i žicom
mu stezao vrat, ali da je uspio pobjeći.
Više nije bilo nikakvog reda i kolona je razbijena na grupice.
Zahir Hrnjica iz brigade „Neretvica“ tražio je od Miralema Juge da
uspostavi vezu sa Komandom na Igmanu da im upute pomoć za izvlačenje ranjenika.
Ali, on nije uspio da uspostavi vezu. U ovom haosu najviše je stradalo boraca
iz Neretvice.
A Korora je napisao da su se naši uglavnom poubijali između sebe,
pucajući čak iz nitroglicerinske puške bez ikakvog cilja. „Oni su u svakoj jeli
vidjeli četnika i oni su žrtve vlastitog straha“, pisao je Korora.
Miralem Jugo je sa grupom svojih boraca čekao zoru u šumi na Jahorini.
Zabilježio je: „Ostavili su nas vodiči i ljudi iz prethodnice. Ostali su samo
ranjeni i mrtvi.“
Već oko podne 21. decembra prve grupe boraca vratili su se u Slavljeviće
odakle su pošli dva dana ranije. Veće ili manje grupe pristizale su narednih
nekoliko dana. U pomoć su im upućeni borci Fočanske brigade i jedinice
„Muderis“ iz Konjica.
Fehim Bibić je iskreno u izvještaju naveo: „Ja sam ih tamo odveo.
Vraćali su se sami i mnogi se više nikad neće vratiti. Muči me to, proganja...
Čini mi se da sam učinio sve da ne dođe do toga, a opet mislim da sam još nešto
mogao.“
autor Šefko Hodžić, ratni novinar i izvještač
izvor
