34 - Nešto peto

Turundža je kraj dženneta rasla,

kraj dženneta i kraj džehennema,

na džehennem grane naslonila.

Ona gleda na sred džehennema

kako gore dva mlada bećara,

oni što su cure ostavili.

Poručuju dva mlada bećara:
„Selam ćeš nam našim jaranima,

što gledaju nek ne ostavljaju!

Jer je teška djevojačka kletva:

Kad uzdahne – do neba se čuje,

kad zaplače – i Bogu je žao!

Dok smo Tito i ja trčali, boreći se ostajati što više u prtini, ne posrnuti, s namjerom da pristignemo ostale, to sam doživljavao kao naše jedine ciljeve, sasvim zanemarujući pitanje je li se povlačimo pravilno. U sličnim filmskim scenama to se radilo drukčije, ili unatraške, i pucajući, ili naizmjenično, s pokrivanjem jednih drugima. Ni s pristizanjem Omera i Ferida ništa se kod mojih osjećanja nije mijenjalo.

Kada smo pristigli još jednu grupicu, kada sam nam svima jasno naznačio cilj, tek ovo naše povlačenje podijelih u dva dijela. Prvi se odnosio na prvih nekoliko koraka, koliko je kome trebalo do kose, to smo izveli vojnički, ratnički. Pokrivanje je bilo kakvo je bilo, redoslijed se znao. Sve dalje nije bilo povlačenje, već bježanje!

Do Donje Kapovine sam od tog saznanja uzmicao zaokupljen drugom mišlju, ali je tu i postalo jasno da moja nadanja neće biti ispunjena. Brzim prebrojavanjem smo utvrdili da nas fale trojica, a samo jedno prelijetanje pogledom bilo je dovoljno da shvatimo kako se radi o Adminu i obojici Durića.

Za Admina sam imao potvrdu od Salje, da se povukao, dok je Asimu Paču preostalo da pojasni zbog čega s nama nisu Safet i Hajrudin Durić. Malo zbunjeno, kao da i sam sebe tek provjerava koliko je to bilo ispravno, čim im je Kuko prenio šta smo vidjeli na kosi - ovi su upućeni da obezbijede prilaz iznad kontejnera. Ne samo da se nemah pravo neslagati, nego mi, koliko je to u ovim trenutcima moguće, bi drago da nismo gore sasvim neozbiljno shvaćeni. Kao da se i takav njihov postupak može dodati prvom dijelu našeg napuštanja položaja, odnosno nekog organizovanijeg povlačenja.

Iako nije bilo naznaka da četnika ima i odozgo, nešto će drugo pomoći da Pačo ugasi svoje brige: Omer i Ferid su svjedočili da su u trenutku nailaska pored dozera, a bacivši pogled naviše vidjeli upravo dvojicu kako se šumom povlače. Kako se od tada nije više niti jedan pucanj čuo, to govori da su njih dvojica živi, odnosno da je još jedino ostala sumnja u vezi života Admina Hajdarevića.

Tu misao zadržah, pošto me potjera druga, po kojoj se trebam pokušati ponovo čuti sa Šeksom, sada i javiti šta nam se dogodilo.

Ali, više nije bilo bitno je li Šeks uključen ili nije, osim šala, prilikom onog skoka ostao sam bez još nečeg. Motorole!

Druge u kratkom vremenu. Mada ni to nije razlog da previše o tome razmišljam, ipak se hvatih razgovornika iz džepa, možda čak i malo sretan što i njega nisam izgubio.

-          Doslutih ja neki dan da ću ga žderati – dok sam ovo govorio, neki su vjerovatno pomišljali da koristim neprimjereno vrijeme za još manje primjerene šale – zijanio sam motorolu, sad će dopasti četnicima, a ja ne smijem dopustiti da im i razgovornik dopadne. Ljepota Božija, još mi je ostala i upaljena na frekvenciji. Dalje odavde ne idemo dok ne saznamo šta je s Adminom, to da znate, a odmah ćemo nešto i preduzeti. Kuko i Tito su najbrži, neka odmah piče da obavijeste Šeksa!

-          Ja neću, ne mogu, noga me boli, ko da sam je malo zakreno – Tito me dočeka, sad me više ni najmanje ne čudeći.

-          Ja ću! – javi se jedan od Pačovih.

-          U redu. Kratko mu prenesite šta je bilo, da smo se povukli s Vranovine, da smo sada na Donjoj Kapovini, i neka stanicom javi Džou.

Dok su oni trčali doista koliko ih noge nose, ja se obratih ostalima pitanjem, kojega su neki možda i očekivali i strahovali od njega:

-          Ima li dobrovoljac koji će poći sa mnom nazad? Da vidimo šta je s Adminom!

Kako sam i trebao očekivati, Tita je noga naprečac prestala. Ali kako niko drugi nije iskoračio, prihvatanje toga mi se više dopadalo od nekih drugih mogućnosti:

-          Ostali upadajte u rovove! Neka jedni stalno dvogledom motre dolje, i svuda, neće li ko vidjeti Admina i Duriće. Motrite i gore, mada dok ne čujete da smo Tito i ja poginuli, nemate šta brinuti. A mi, Tito, idemo!

Prije nego pođosmo, sem što načeti okvir zamijenih punim, predomislih se i u vezi žvakanja razgovornika. Zapalio sam ga i dao da u Pačovim rukama sagori.

Vraćamo se cestom, osjećajući poglede divljenja na sebi. Što će nam jedino značajno biti ako se na kraju utvrdi da ovo nije bilo zakašnjelo junačenje.

Nismo se okretali. Nismo ni odozgo.

Odozgo sam mislio nogama, glavom tek njih podupirući. Do trenutka kada su noge odmakle toliko da se mozak može pokrenuti. Tako sam nas okupio, dok sada razmišljam srcem, ili savješću.

Strah sam osjetio za homorom, ona me podigla, noge odmakle, mozak odredio dokle, nešto peto me vraća nazad. Srce ili savjest, najmanje je bitno. Bitno je da straha nema. Savladao sam ga još za homorom!

Tempo nismo mogli imati jak, ali smo žurili koliko smo mogli. Da bi se naglo zaustavili pred krivinom koja izbija dozeru. Na to nas je navela snažna eksplozija.

-          Digoše dozer u zrak!? – Titova pretpostavka.

-          Ili kontejnere? – moja.

Ovo smo izrekli pošto smo obojica već ležali u prtini, automata i papovke spremnih ako se četnici pojave iza krivine. Što smo više očekivali da se desi nego da neće, ako su već dozer u zrak digli, malo je vjerovatno kako će tu zaustaviti napredovanje.

-          Idemo se malo povući, taktički – opet sam počeo razmišljati – vidiš gdje je ono grmenje, odande ih možemo posakatiti. Ja istresem dva okvira, ti probaš kojeg nišaneći skinuti, a onda opet štrafta! Valjda nas oni naši neće dočekati.

Brzo smo bili i u odabranim zaklonima, zalegavši kao u klasičnoj zasjedi.

Vrijeme je prolazilo, pri čemu nam ni snijeg ni zrak nisu bili hladni. Samo čekanje, minuti koji su prolazili.

U kojima sam razmišljao manje nego u svakoj sekundi ranije. Čekao sam, i slušao. Ni strijepio, ni nadao se. S vremena na vrijeme sam razmjenjivao poglede s Titom, ne vidjevši ništa drugo do odlučnost da me neće ostaviti, kao što nije ni ispod kose.

Punih deset minuta je prošlo kada mi se učinilo da Titov pogled nešto traži, pita. Čime sam sada razmišljao ne znam, jezikom sam progovorio:

-          Tito, mislim da smo uradili što smo mogli. Onaj ispaljeni projektil je možda i naša erpege granata...

-          Zolja! Ono je zolja!

-          Ne protivurječim. Šta je da je, mislim da je označila i kraj akcije. Osim toga, puška se već predugo ne čuje, od kako smo se povukli, što će reći - šta je do tad bilo s Adminom, i sad je. Mi ništa više ne možemo izmijeniti! Idemo i mi naniže. Daj Bože samo - da nas dočekaju dobre vijesti!

Nije ništa rekao, samo se podigao za mnom, a obojica više nismo žurili. Usput smo malo pričali... o Adminu.

                                          Ogorjelica, vrh Jahorine