U seocu, malenom Vitezu,
sedam bula za đerđefom
vezu.
Svaka veze, svaka sprema
dara,
da dočeka bega gospodara.
Al n prođe ni po bijela
dana,
na avliji kapija s otvara.
Eto bega na pomamnom dori,
pa Hasanu, svom slugi govori:
„Moj Hasane, moja slugo
vjerna,
opremi mi moga doru spremna;
Još ga valja dobro potkovati,
jer nam valja noćas putovati!“
Progovara najstarija bula:
„I do sad si, beže, dolazio,
pa si nama dare donosio!“
„Prođte me se, mojih sedam
bula,
sva mi moja izgorjela kula.
I u kuli, i mene ne bilo!“
Pošavši od kamiona, iako sam to drugačije
predstavljao, kao i svi nosio sam malu brigu mogućnosti da zalutamo. Koliko nam
se nije dopao Lehin postupak, ipak je skinuo tu brigu.
Ostaje nova. Je li može biti moguće da četnici
iskoriste baš ovo međuvrijeme, sačekaju nas kod kontejnera, na položaju, ili
čak i niže. Prva krivina nakon mimoilaženja s Lehinima donese tu brigu, zbog
koje ne mogosmo ostati opušteni kao kakvi smo pošli, a uz oprez ubrzasmo i
korak.
Srećom, dozer i nije bio daleko koliko sam se
plašio.
-
E, ovo vam je
Gornja Kapovina – to je bilo mjesto gdje imah pravo reći da sam se konačno
orijentisao – ona livada što maloprije prođosmo je, onda, Donja Kapovina. Gore
gdje su kontejneri, gore je ta čuvena Miljevina. Ne: razvučeno
kao ona naša Miljevina; već oštrije, kako ovoj pustari i priliči - Miljevina! Gdje nam je
položaj, nešta bi trebalo da se zove Vranovina. Mislim da je Leha malo slago za
metre, ali nejse.
Prtina je bila jasna, uspon popriličan, još da
Leha ne bude pretjerivao s procjenom daljine. Išao sam prvi, slušajući dah
Pačov iza leđa, mjereći tišinu ispred.
Bio sam u dilemi, usporiti otkrivajući oprez koji
me pritišće, ili pratiti jačinu tišine koja je potvrđivala sve što nam je Leha
rekao, a čime bih sigurno smanjivao svaku napetost iza sebe. Koliko sam uspio
ne znam, odlučio sam se za neku srednju varijantu. Nisam usporavao više nego je
to zahtijevao uspon, te usputno pogledavanje hoće li se kontejneri negdje
ukazati.
Nije Leha pretjerao, kontejneri ne bijahoše dalji
nego nam reče, samim time ni komplikovani za pronaći. Srećom da je tako, da su
samo i pedesetak metara bili dalji, naš oprez bi prerastao u sumnje. Koje bi
dalje odvele u strah, s obzirom da ni ovakva tišina nije godila.
Tišina je ovdje teška, olakšanje je što je mi
narušavamo. Okrećući se okolo slobodnije, sigurnije hrumajući snijeg ispod,
konačno i škripnuvši vratima.
Bili smo više nego zadovoljni ušavši u ovaj prvi, bliži kontejner.
Unutra su izgledali i komotniji, još se ističući urednošću i čistinom. Za koje
ne znam jesu li na tom nivoi bili dok u njima boraviše četnici, na ovo što nama
Lehini ostaviše nemam ni najmanje primjedbe. Sve skupa je tako mamilo, zvalo da
im se odmah predamo. Čemu nije lahko ni odoliti.
-
Adešu – obraćah
se Asimu Paču, a s idejom koja mi se upravo rodi – već je podne, a ovdje se
brzo smrkava, prije sedam... Kako Leha reče nemamo ni potrebe svi biti tamo, ja
bih da se podijelimo u dvije grupe. Evo, prvo idemo nas sedmorica, tamo do tri
i petnaest, pola četiri, a onda nas vi dođite smijeniti. Ujutro ćemo svi izaći,
šta misliš?
-
Šta ja znam,
tebe je Šeks odredio za komandira!
-
„Blago majci,
svi smo joj jednaci!“ I ja sam sit takvih priča, ali nećemo se sad još i
svađati. Ipak sam ja artiljerac a ne pješadinac, od odgovornosti ne bježim, mogo
sam ja dolje Šeksu reći da da nekog drugog da komanduje, nego to i nije bitno,
daj da mi udesimo kako će nam svima biti bolje i lakše. Nek ostane moja
odgovornost, ali daj da odluke donosimo skupa, svi. Ja pitam hoće li vas
sedmoricu biti same strah dolje? Drugo, je li vam odgovara ova podjela, ako
hoćete izaberite i da prvi budete.
-
Mene nije strah,
ne znam za druge.
-
Kakav strah? Tako
i jeste najbolje, što bi se svi mrznuli dolje, ako već nije daleko? A ako se
šta dogodi, za čas ćemo svi stići – Hajro Durić se prvi složi s nama, u čemu ga
i osatli odmah podržaše, već se raspoređujući po krevetima.
-
Odlično onda, mi
idemo srediti taj položaj dolje i tu vatru, a vi malo ove kontejnere. Svakako
nam je bolje u jednom, a ne bih ja sad previše ni razvaljivo onaj gore. Ako je
u ovome noćilo dvadeset pet, trideset ljudi, može i nas četrnaest. Ali vidite,
procijenite, ako treba donesite još koje ćebe ozgo, pa ćemo ujutro vratiti. Ne
znam samo da li bismo nosili erpege, nema među nama niko da je vješt s njim.
-
Kako nećemo –
Ferid se pobuni – nek i ne bude da smo neku noć samo bezveze puškarali, trošili
granate. I znao sam, i nisam zaboravio pucati iz njega.
-
U redu,
poštujem. Ja ću ti ponijeti jednu granatu, a drugu će...
-
Nećeš ti, ja ću
obje.
-
Ti, Tito, uzmi
jednu, ja ću drugu – Omer zaključi ovaj naš razgovor ispred kontejnera.
Loše je krenulo, pola jutra nismo ni slutili da
ćemo ići na položaj, potom se pokaza kako nas mora ići triput manje nego je
Major naredio, pa kamion mogaše puno kraće nego prethodnih smjena, zatim se
smjenismo bliže logoru nego položaju, nakon čega sat i po hodasmo više
nepoznatim nego poznatim, da bi stigli u planinsku, zimsku divljinu koja je
neprijatna i u miru.
U toj divljini, za par minuta, predani
samoinicijativi razvismo osjećaj kako će nam ovaj dan biti dosta ljepši i kraći
u odnosu po kakvom se jutru trebao poznati.
koliba na Jahorini
