Višnjičica obrodila,
sva se pod rodom
podvila.
Nju mi čuva čuvarica,
lijepa mlada
divojčica.
19. novembar 1992.
Onud jaše mlad
katana:
„Pomoz Bože,
divojčica,
bi li meni višnji
dala?“
„Ja bih tebi višnji
dala,
makar sama ne imala!“
Prošlost se ne da izmijeniti, ali se povremeno
treba osvrnuti za njom. Zbog sadašnjosti i budućnosti.
Pogibija Andelije boli, najviše njegovu porodicu.
Ali istina može još više da žulja, posebno ako ona kaže da se moglo izbjeći.
Ne vjerujem da ću više saznati od onog što sam
već čuo. Sjetiću se nekih drugih sumnjivih događaja, ko je htio i imao šta reći
učinio je to odmah. Poslije je ponavljao samo što se već zna, ostalo
prepuštajući vremenu.
Ne može iza svega stajati samo nečija
odgovornost, neimenovana, uzmičući tako pred istinom. Nesretni slučajevi se događaju i u miru,
priziva se sudbina a ne vrijeme.
Znam da ovo nije isto, da boli uzaludnost svega.
Ne može se pomoću vremena preskočiti odgovor na pitanje zbog čega se s akcijom
i kretalo ako nije bilo spremnosti da se ide do kraja. Na svim pravcima.
Makar stajalo da je naredbu potpisao Major lično.
Niko nije bezgrješan. Mislim i da znam u čemu jedino može biti da je Major
pogriješio. Loša, pogrešna procjena. Ne situacije kao nje, već svih nas u njoj. Da nije tako ne vjerujem kako bi on tolike
ljude izlagao nepotrebnoj opasnosti. Ako jeste, ovo je prvi put da griješi. A
ako ni sada nije...
On je odgovornost prihvatio. Nije više na čelu
brigade. Ipak, i tu je nešto što ja ne razumijem. Navodno mu je nuđeno mjesto
zamjenika, ili po izboru u Komandi, nije prihvatio. Odlučio se vratiti nazad,
na čelo, našeg i svog bataljona.
Na zadovoljstvo svih nas. I Muse. Koji se i nije
mogao snaći u toj ulozi, s obzirom da je u nevakat dobio. Pri čemu se sada ne
htjede vratiti ni na čelo čete, mjesto koje je neko vrijeme bilo upražnjeno. Kojeg
se i sada jedini Šeks bi spreman prihvatiti, uz njegov stari uslov, sloboda
ličnog ponašanja, odnosno po potrebi vezivanja uz diverzante.
Te izmjene, i slične, koje su bile ili se tek
najavljuju, sasvim su nebitne u odnosu na Majorov povratak. Bez obzira na
zvaničnu povezanost s formiranjem Istočnobosanske opertivne grupe sa sjedištem
u Goraždu, mi smo skloniji vezivanju s onim što je nama bliže. Bataljon se
popunjava polahko, presporo, ni blizu kako bi trebalo. Možda je tajna i u tome,
možda su procjene da jedino Major može sve ubrzati. Možda je priča da mu je
nuđeno mjesto zamjenika samo priča. I da sad u Komandi samo čekaju da glas o
tome kako je on ponovo na čelu „Sutjeska“ bataljona krene preko Igmana.
Ako je istina tu, nisu sasvim prazne ni sumnje da
se s akcijom nije ni htjelo ozbiljno. Da cilj nije bio pomjeriti linije
naprijed, već nekoga na čelo brigade!?
Ako je istina doista tu, nije moralo tako.
Znajući Majora, dovoljno mu je bilo reći. Nagovijestiti. Prihvatio bi bez
pogovora, iznad svega - on je vojnik. Mogla se samo napisati naredba, pročitati
mu se.
Ako je istina još uvijek tu, tek ima jedno teško
pitanje: Ko je, zapravo, taj Bibić?
Fočak nije. A dolazi na čelo Fočanske brigade!?
Iz nekog je od ovih trnovskih sela okolo, ali imaju oni i svoju brigadu. I da
nemaju, nisam siguran da ćemo ga mi tek tako prihvatiti kao svog komandanta.
Neka se i šuška da ćemo, možda, uskoro biti sve jedna brigada, valjda ako se
vraćanje ljudstva nastavi ovako sporo.
To neprihvatanje se odnosi bar na nas, sad sve
zajedno prozvane Ćurevcima, nama je dovoljan i naš komandant bataljona, naš
jedini komandant. Onda se vremenom na Bibića naviknemo, kad nam ponovo sve
izvan bataljona postane manje važno.
Možda nije skroz vojnički, ali se upravo tako
događa. Kako drukčije pojasniti naš trenutni odnos spram pretumbavanju u
cijeloj brigadi, gotovo da se svi naši članovi povlače. Rat je, pa je teže
govoriti samo o nekom solidarisanju s Majorom.
Na kraju, ni mi ne ostasmo imuni. Ostaje brigadna
artiljerija, ali mi više nismo njen dio. Nismo više ni baterija, samo vod. Nije
ni to bitno, koliko da smo opet ostali na okupu. A to jesam li ja komandir tog
ili nekog komandnog voda, je li Sutko samo pomoćnik komandanta bataljona ili je
načelnik artiljerije brigade, da li je Ferid nišandžija ili komadir odjeljenja,
Admin samo računač, hoće li Tito postati vezista ili nešto drugo, ili će ostati
kurir, sve je manje važno od činjenice da u Mojkovićima ostajemo svi koji se u
njima i zatekosmo. Isto važi i za sve ostale. Uz, naravno, da smo prihvatili
koji su s Grepka sišli.
Povodom svega je najavljen i sastanak u Komandi
bataljona. To sam očekivao, ali manje da ću na njega i sam biti pozvan.
Moj odlazak Ferid koristi da me nagovori da
pokušam otud donijeti litar ulja, skoro da ga i nemamo a opet mu se jede halva.
Naravno da ga neću tražiti za halvu, već za svijeće.
Prvi dio sastanka trajao je vrlo kratko, samo su
predočene osnovne promjene. Majora već poznajemo, pa je i jedino bitno
obrazloženje da je potvrđena najava spajanja s trnovskom brigadom. Ako se to
zasita desi, to će objasniti zašto nam je sada Fehim Bibić komandant. Ali i još
nešto, brže nego očekivasmo i jedni i drugi, s Fahrom Nikšićem ćemo se ponovo naći u
istoj brigadi. Također, pošto se ni išta drugo neće mijenjati to će i on do
daljnjeg ostati na Rogoju.
Na drugom dijelu sastanka, mene nije ni bilo.
Nekoliko njih je ostalo, neka takozvana uža Komanda, a koja se treba pozabaviti
još nekim kadrovskim rješenjima.
Lično me to nije puno ni zanimalo, radosniji sam
bio da par sati provedem s mojim Trošnjanima. Svakako sam i morao čekati da taj
sastanak završi, zaprijećeno mi je da se bez ulja ne vraćam.
Ni šaranje po toj novoj, unutarbataljonskoj
kadrovskoj križaljci se nije oteglo, te i ja skratih svoje druženje s
Trošnjanima, zamijenivši ga kucanjem na vrata Logistike, odnosno kuće u kojoj
je bio Pela.
-
O, rođak, hajde,
bujrum! – možda malo umoran, malo iznenađen, tek Pela me ipak dočeka onom
svojom prepoznatljivom susretljivošću i gostoprimstvom.
-
Nisam mislio
ulaziti, ne bih dugo.
-
Ma ne seri, da
ti tako kažem, znam da nisi nigdje kafu pio. A imam ti i nešta pričati, hajde
ulazi!
-
Nije zar to toliko
prijeko, je li mogu ikako drugi put?
-
Nemoj da se
svađamo. A ne brini ni za to kojim si poslom došo, rođak - bude li mogao, znaš
da će učiniti.
-
Nije ništa
strašno, ostali smo skroz u mraku – koristio sam to što me skoro uvlačio u
kuću.
-
Nek nije šta
gore. Ni mi se baš ne razbacujemo uljem, al biće, biće... Nego, šta ja ono... Jah,
moraš prvo nešto da obećaš!?
-
Rođak, kako da
ti kažem, znaš me, pošten sam i iskren, ja kad nešto obećam, ja to i ispunim. Ali,
baš se nešto i ne sjećam kad sam zadnji put nekom nešto obećo! Šalim se, hoću,
samo ako nije nemoguće.
-
Znaš mene, i ja
sam i pošten i iskren, a još sam i skroman, nikad ne tražim ništa puno. Eto,
meni dosta litar konjaka, prvi put kad se u Sarajevu vidimo. Jel može?
-
Stvarno nije
puno. Obećavam!
-
Ko ti je imo
časprije reć, jel „kurvo Trošanjska“?
-
Ne kontam!?
-
Ozbiljno, nisi
ništa čuo?
-
Joj, svašta ja
čujem, svi... Ne znam na šta misliš.
-
Pa, to, to zašto
tražim da me častiš konjakom! Sad ja ne kontam kako moreš nešto obećati a ne
znaš zašto.
-
Znam! Jer, ako
to tražiš znam da nije bez razloga.
-
Dobro, rođak,
nije još ništa sigurno, pa nemoj ni širiti. Ja sam pomislio da si zbog toga i
došo, velim ko mu prvi uze muštuluk. Opet znam da nije imo ko... Sinoć smo Zaim
i ja pričali... ovo sad je bilo bezveze, pičkin dim, ono nešta unutar četa i
vodova... kad će Zaim jednom „koga imamo pametna za personalca, ona se
havetinja neće ni vratiti“. Mislio je na Faima Habula. I, ja sam nešto dumo, te
mi ti pade na um, pa velim Zaimu da nema niko bolji. Nije ništa odgovorio, što
je dobro, vidio sam da je upamtio, a nema razloga da ne prođeš!
Zamislio me. Ponovo sam mu obećao konjak. Kad se
vidimo u Sarajevu, zamolivši ga da mi malo i priča o njemu, neki zanimljiv
detalj s početka ili još i od prije rata. Sve s ciljem da ga još više
odobrovoljim, ne zaboravljajući zbog čega sam ja zapravo došao. Usput sam
razmišljao o njegovom prijedlogu, ali i kako izvesti da ne izgleda kako taj
konjak želim odmah i naplatiti.
-
Rođak, dogovor
za konjak ostaje – trebalo mi je tek desetak minuta, reći ću što doista mislim,
direktno, a nek on poslije shvata kako koji dio hoće – ipak mislim da ćete
morati nekog drugog naći za personalca. Razmislite bolje, ma i nije to neka
prevelika mudrost, bar sad kad smo na okupu i kad nas nema puno. Dovoljno je da
je pismen. Eno Murata Fulurije Uča, on će se vratiti, time se i bavio kao
rezervni oficir, ili nije, nije ni bitno, radio je nešta u Vojnom odsijeku. A
dok on ne dođe postavite bilo koga, puno je finih i pametnih momaka, da nikog sad
ja ne izdvajam. A mene ostavite u artiljeriji, to najbolje znam, tu moj
doprinos može biti najveći.
Pela je procjenjivao čvrstoću moje odluke,
znajući da nema prava previše uticati i insistirati, ali držeći i da bi mi
trebao reći neke činjenice koje ja možda nesvjesno zanemarujem. Naveo je par razloga
zbog kojih bih trebao još jednom razmisliti: položaj koji mi se nudi je dobar
„za poslije rata“, još može biti i tek prva stepenica, sem toga ne bi me sasvim
ni odvojio od minobacača.
Niti u jedno nisam sumnjao, čak ni u zadnje jer
je to potvrdila nedavna akcija, ali je bilo jedno preko čega nisam želio.
Nikako mi se Mojkovići nisu tako napuštali,
osjećao sam dug prema momcima koji su tamo sa mnom, zajedno smo otišli na taj
zadatak, zajedno počistili onu balegu, veselili se i nervirali...
Nisam se pokolebao, i dalje je jedino što tražim
- litar ulja.
-
Meša! – Pela, na
kraju, nemade drugo šta do pozvati Kukovog brata koji je postao glavni
magaciner – hajde, daj mi rođaku litar ulja.
-
Ali, šefe, nema
u magacinu nego dva litra – ovaj je smatrao obaveznim da to predoči.
-
Pa?
-
Kako, pa?
-
Pa, je li čovjek
traži litar, ili pet?
-
Litar.
-
Eto, vidiš da
ima. Idi i podaj mu!
-
A, šta ćemo za
kuhinju?
-
Za kuhinju? Šta
me to sad pitaš, mene samo zanima da dok u magacinu ima - ima, kad ne bude
bilo, onda - zna se, nema. Sad ti idi daj taj jedan litar, ja ću potpisati,
drugi more biti za večeru, a od sutra, ako nam šta ne pošalju s Grepka, ništa -
ješćemo posno!
-
Pela nije
normalan – jedino je što mi je Meša rekao na putu do magacina, dok sam ulje
dobio bez riječi.
Lično sam se uvjerio kako je na policama ostala
još samo jedna flaša, ali povratku nije bilo mjesta. Ostaje nada da će oni s
Grepka biti brzi, ubuduće i pametniji kako se slične situacije ne bi
ponavljale.
Ja se nisam ponovo uvraćao Peli radi
zahvaljivanja, ostavljam to za Sarajevo.
Kajao se jesam, cijelim putem do Mojkovića. Nije
mi prvi put, ali opet ne mogoh a ne razmišljati o tom. „Dok ima - ima“, činilo
mi se tipičnom ratnom rečenicom. Također sam još nešto morao sebi priznati,
mislim da ja nikada ne bih bio u stanju postupiti kao što je Pela.
Opet, mnogi ne bi kako sam ja. Jedva bi dočekali
da ih ko ponudi boljim, lakšim mjestom. Ne kajem se, lakše mi se nositi da sam
možda Pelu iznevjerio nego da sam to učinio ovim momcima. Nije mi važno što će
neki požuriti da kažu kako sam umislio da artiljerija bez mene ne može, kao ni
što će neki glasno govoriti da sam budala.
***
Halva je baš zamirisala. I prva je bila dobra,
ali od ove u životu bolje jeo nisam. Valjda što sam Feridu pomagao, i zbog čega
požurih u dnevnik zapisati glavno pravilo kojem me naučio:
„Za dobru halvu ulje ti je osnov, koliko ga uspeš
u tavu, poslije se prema tome ravnjaš. Prema ulju dodaješ brašno, vodiš računa
da ne bude masna, ali više da ne bude posna. Naše domaćice najviše griješe u
štednji ulja, iskustvom se to da odoka procijeniti. Isto važi i za šećer,
sladiš po želji s tim da količinu vode u zaljevci mjeriš prema tome koliko si
stavio ulja.“
Poturih olovku. Ako ni u čemu, u jednome je u pravu.
Sve se da odoka procijeniti. Samo, treba imati dobro oko.
Jahorina
ljeti
