9 - Možda pomogne nama

Jesi li čula, dušo,

da ponoć uzdiše,

kad joj na tamnim grudima

zvjezdicu raniše?

Onda ćeš znati, draga,

kako je srcu mom.

Kako je srdašcu mome,

duši mi ranjenoj!

Jesi li vidjela, dušo,

da slavuj umire,                                         30. septembar 1992.

Kada mu ledeni vjetar

dušicu razdire.

I ja da umrem, dušo,

i da me sahrane,

tek kao proljetne rose

da mene nestane!

Ostaće ljubav moja,

vjeruj mi, ostati.

Sve dok je svijeta i vijeka

ljubav će trajati!

    /Đura Jakšić/

Mada s isprekidanim snovima, povremenim javljanjem crijeva, dugim borbama s mislima koje prvi put nisu znale kuda sve lete, ipak bez većih problema dočekujemo buđenja i ostalih. Pri čemu nismo presretali zoru.

Kao da smo svi čekali da to uradi neko drugi. Svi smo bili spremni čuti bilo koga da zove pokret, i da pritom niko ne bi pitao kuda!?

To se nije desilo. Niko nije bio toliko pametan. Niko nije imao ideju, svi smo samo šutjeli i čekali. Istina, s buđenjem jutra su se mogla čuti prva šaputanja. Ali, samo unutar grupica. Najviše ih se odnosilo na dogovor šta doručkovati. Zato od mene i Mufa šaputanja nisu ni dolazila. Držali smo da svaki za se, upitamo se da li i gdje sada Džemo i ostali uopšte razmišljaju o nama. Kad bi znali da je tako, još jednom bismo im oprostili!

Kao zamjenu, nas smo dvojica upornije ćutali, i upornije čekali. Bez doručka, ali sa starim i novim razmišljanjima. Stižem tako, bježeći od misli na Džema i njegovu grupu a pomišljajući na Glibovu, zaključiti kako je njihovo odvajanje bilo za njih vjerovatno kobno, ali možda pomogne nama. Možda bi četnici sinoć bili dolje pritajeniji, mi nedovoljno oprezni...

Tek povremeno bi nam pogledi odlutali do Faruka. Bilo je osjećaja i krivice, noćas sam dva puta Mufu davao po malo vode. Ali je kod Mufa bilo i želje da mu makar pogledom krade onih nekoliko kapi rakije što je još imao. Znam da bi mu to zamijenilo i doručak i ručak...

Prilika je bilo. Faruk je bio poznat kao velika spavalica, iako se ovih dana morao često buditi. Jutros će, kao i uvijek, ležati sve dok neko ne najavi pokret. A doručkovat će negdje u hodu.

Latif je bio drugih navika. Čim bi progledao, obavezno bi zagledavao u ruksak. Ni jutros nije imao razlog da mijenja naviku.

S tim da nije bio ni bezosjećajan. Primijetio je nekoliko naših zalutalih pogleda, koji su zastajali na njemu.

-          Što vi ne jedete? – pitao je, čim je završio sa, i svojim, očito, skromnim doručkom.

-          Nismo gladni – prvo slagah, pa odmah osjetih potrebu za istinom – zapravo, pojeli smo što smo ponijeli. Odnosno, zajebali su nas Džemo i ostali. Kad smo pošli, podijelili smo se, zato što ja nosim duple stvari. Ja sam nosio samo ono kuhano meso, a oni hljeb i sve ostalo. Nije nam bilo ni na kraj pameti...

-          Od kako su oni otišli, vi niste hljeba okusili!? – prekide me prijekorno i skoro ne vjerujući.

-          Jok. Šta ćemo, kad nisam znao hranu podijeliti!

-          Dobro to, ali zašto ste šutjeli? I ja sam osto bez hljeba, i mene je Atif zajebo, ali sam ja odmah isko. Nema tu, stari moj, stida. Ako smo zajedno. A ima ih koji su ponijeli i po čitav hljeb!

-          Vjerujem, Laci, al vidiš kako je pošlo. Ko je nama kriv što nismo razmišljali.

-          Zajebi ti to. Hajde ti sa mnom, sad ćemo mi naći negdje da vi doručkujete.

On je već stajao, i pogledom pretraživao da li ima još neko na nogama. Iako je bilo očito da ne vidi nikoga, ustao sam i stao pored njega. Upravo tada, dvadesetak metara ispod ugledasmo Sabita. Laci ga zovnu glasno, ne mareći kako to ko može shvatiti, posebno oni poput Faruka, a jutros ih je baš bilo.

-          Šta je bilo? – Sabit se u nekoliko koraka, zadihan i očito zbunjen, stvori ispred nas.

-          Nije ništa strašno – Laci je odgovarao – samo, ovi ljudi nemaju hljeba.

-          Koji ljudi? – s određenim olakšanjem Sabit upita, mada i odmah shvati, vidjevši naše oborene poglede – a, kako?

-          Čuj, kako. Kad smo krenuli, a njihov hljeb bio kod Džema. Otad oni nisu hljeba okusili.

-          Ne znam što to meni govorite – još zbunjen, ali sad i predat razmišljanju, tražio je Sabit sekundu više da dođe do odgovora koji će nas zadovoljiti – ko je još s vama, jeste li tražili?

-          Ja bih im dao, ali je i moj hljeb odnio Atif. Meni je Emin dao. Imam ja još mrvu u rancu, daću im ja to, ali šta ćemo za dalje. Mora biti da još neko ima.

-          I meni je ostao samo mali komad – javi se i Faruk, ne izlazeći ispod ćebeta.

-          Jest, Emin je ponio puno hljeba... Ni ja, Boga mi, nemam, još samo malo. Nego, nek pođe jedan sa mnom, da vidimo s Eminom. Ako on ne bude imo, ja, Boga mi, ne znam ko bi drugi mogo imati – Sabit je vrtio glavom, pokazujući sumnju, ali i da mu ništa drugo ne pada na um.

Znao sam da je meni ići za njim. Nije mi to bilo drago. Bio sam postiđen. Ne samo zato što idem nekome ko će mi sad dati hljeba, već još više što do sada ćutasmo o tome.

Kad smo došli do Emina, požalih što i dalje nismo ćutali. Iako se radilo o mirnom i nadasve poštenom mladiću, nije bio oduševljen kad je čuo zbog čega smo došli. I sam se počeo pravdati da je imao, ali i da je već sve podijelio.

Htio sam se odmah okrenuti i poći nazad, ali me u tome spriječilo samo to što nam se u međuvremenu pridružio i Bonzo:

-          Ja mislim da znam ko bi trebo imati hljeba. Pohara!

Kada smo prešli do mjesta gdje su bili Pohara i Amir, ja sam zatvorio oči dok im je Sabit objašnjavao razloge našeg dolaska. Držao sam ih zatvorenim četiri-pet sekundi, sve dok me nije postalo strah držati duže. Viđenim, izrazom Poharinog lica dok je slušao Sabita, nisam mogao biti zadovoljan. Zavirio sam u njegove misli, a one su me vraćale nazad. Zbog Lacija, Sabita i Bonza, a u prvom redu zbog Mufa, odlučih istrpiti ma kako se završilo.

-          Šta je s njima bilo – Pohara je slijedio svoje misli -  nije mi jasno kako su neki zamislili ovaj put. Ne mogu ja nositi za deset ljudi. Sad, svi su znali da ću ja ponijeti, pa oni namjerno nisu htjeli.

-          Nemoj tako – sad se i  Sabit malo ljutnuo – lijepo smo te došli pitati, ako imaš. Nisu oni krivi, nosili su zajedno hranu. Kako su oni znali da će se ovi odvojiti.

-          A kako sam ja mogao znati da ljudi nemaju hljeba!? Imali su usta. Trebali su odmah tražiti, reći „tako je i tako“. Radije bih njima dao, nego ovim našim lihomudanima – dok je ovo govorio, već je rastvorio ruksak, i mahnuo cijelim trećakom  – evo, sebi ostavljam manje. To su njih dvojica, on i njegov brat! Neka razvuku, ko zna kad ćemo odavde. Nisam ja njima govorio... Ja ću s njima i zadnji zalogaj podijeliti, mene su drugi naljutili. Evo im i jedna vješalica mesa. Od mene je dosta. Daj, sad, vidi, imaju i oni tvoji rođaci Amir i Asim, i u njih su puni rančevi. Uzmi i od njih nešta. Ako ne dadnu, nek se opet meni jave.

Opet nisam siguran da sam Poharu do kraja upoznao, osim što sam siguran da je vrlo iskren. Kao što je ovim riješio naš problem. Skoro svi koji su još bili tu počeli su s razvezivanjem ruksaka. Ako bih uzeo sve što će ponuditi, imali bi bar pet puta više nego bilo koji od njih. Niti nam je potrebno, niti bih toliko mogao nositi.

Ipak, zadovoljavam se s Fudovom ponudom:

-          Hodi, rođak, tebi i tvom burazeru svaka čast! Evo vam moj ranac, uzmi sve što hoćeš!

Zadovoljio sam se s teglom kajmaka i meda. Med je hranjiviji, a kajmaka sam poželio. Kanio sam vratiti Pohari vješalicu, što bih pravdao time da nam je mesa preko glave.

Nisam to učinio, znam da bih ga uvrijedio.

                                    Perućica, jedno od uzvišenja