Hanko, ranko, lijepa đevojko,
ne rani rano na vodu.
Rano je voda studena.
Kraj vode gora zelena,
u gori gorski hajduci.
Ostaće majka bez tebe,
kao što je moja bez mene.
I jutros je Pohara prvi spreman. „Budi“ Zaima,
Sabita i još dvojicu. Oni će ići malo ispred nas. Samo da se uvjere kako je
prolaz slobodan. Više nemamo šta čekati. Iako se jučer čula pucnjava na
nekoliko mjesta, dovoljno nas je brinulo što ni posljednji put nismo uspjeli
uspostaviti vezu. Razumijemo to kao da se oglašavala samo odabrana grupa, koja
je štitila glavninu u povlačenju na Trebovu. Štedi se municija, a i prave se
nove linije odbrane. Još smo se nadali
da su se Džemovi negdje našli s njima, da su im rekli za nas i naše planove, i
da nas jutros možda neko čeka.
Tiho smo se spuštali niz livade, spremni na sve
opcije. Da nas buđenje jutra dočeka ponovo nekom pucnjavom, ali i tišinom. U
obje varijante, u to doba sebe vidimo već na drugoj strani.
Huk Sutjeske je do nas dopirao tiho, kada smo
naglo zaustavljeni. Izvidnica se vraćala, s vijestima kako su tačno na gazu
primijetili dva četnička stražara. Mada je bio najraniji sabah, bili su sigurni
u svoje oči.
Povukli smo se malo nazad. Brzo je trebalo
odlučiti, i pametno, što su ovaj put razumjeli svi. Nisam čuo ni jedan glas sem
Mišovog, Zaimovog i Sabitovog. Uglavnom su pokazivali kako se desilo ono što su
najmanje očekivali, priznajući da smo primorani od dva zla birati manje. Pri
čemu ćemo morati biti i jako pametni, da bismo prepoznali koje je manje.
Ja sam brzo odlučio. Čim bude glasanje, ostaću
suzdržan. Ako mi dozvole. Ako shvate takvo moje priznanje, u ovoj situaciji ja
uopšte nisam pametan. Ako se odlučimo proći, koliko nas je ne možemo računati
da nećemo biti primijećeni. Morali bi se riješiti stražara. I to bez pušaka.
Nožem, kao u partizanskim filmovima. Ako bude dobrovoljaca. Ja tu hrabrost
nemam.
Ako se odlučimo vratiti, rizikujemo da sasvim
izgubimo vezu s Majorom. Većina je jutros bila protiv novog odlaganja, kada smo
pred polazak pričali o tome, među kojima i ja. Ako je tačno što je izvidnica
vidjela, spreman sam podržati ako i većina bude.
Ali, ako budu insistirali na mome mišljenju,
predložiću proboj! Od nas trideset i nešto, neki se i probijemo. Iako sam skoro
siguran da će ovaj prijedlog teško sem mog glasa dobiti više i jedan, a ne više
od polovine.
Taman se počeh plašiti glasanja, kad svi
shvatismo kako ga neće ni biti. Začu se nekoliko pucnjeva, nije na gazu ali ni
mnogo dalje od nas. Meci su preletjeli preko nas, pa mnogi pomislismo kako smo
mi i meta. Ni malo ne sumnjajući da su pucali četnici.
Shvatajući da nismo otkriveni, nakon još
preciznijih procjena udaljenosti, požurismo da odahnemo. Može biti da se radi o
buđenju neke četničke grupe, koja i rano voli prošenlučiti.
Sljedećih par rafala nas sledi više nego prvi
put. Do nas je doprlo i nešto nalik ljudskom ginućem uzdahu. Kao i još nešto što
je ličilo na ljudske glasove. Uzalud se nadati da nam se samo učinilo, više
ljudi to nikada ne doživljava zajedno. A nismo se prevarili ni da se sve
odigralo na našoj strani.
Nisu na nas pucali, ali na koga su onda?
-
Eno, znao sam –
Ejub Vejo prvi uzdahnu.
-
I ja sam...
vidio sam ja još sinoć da će se i oni odvojiti – Mišo, samo što nije vrisnuo –
jebem im... Džaba, isto bi bilo i da nisam reko da ide ko god hoće. Zna li iko
koliko ih je tačno?
-
Znam ja – opet
se Ejub javi – šestorica njih, brate. Smajo i Mujo Glibo, i njihova ekipa. I
mene su vikali. Ja, bogami, nisam htio.
-
Nek nisi.
Pametno.
Ali, više vremena za priču nemamo.
Trenutke nakon onih pucnjeva, svjesnosti da su bili
stvarni, dopunismo s nekoliko tihih, svakome jasnih uzdaha. Većina je znala svu
šestoricu, ja se ne stižem sjetiti.
Uzdasi su isti, a vremena više nema. Tek da u par
sekundi proleti dilema je li neko poginuo, ili su svi, možda su i zarobljeni, a
možda se neko, ili svi stigli i povući. Te jedna sekunda, u koju stane pitanje: Šta čeka nas?
Dok se nije sasvim razdanilo, moramo ponovo biti
iznad Mrkalja. Možda ćemo se i odatle morati povući, još visočije. Uglavnom,
daljnje dogovore odlažemo dok ne budemo na puno sigurnijem.
U čemu niko noge ne štedi. Iako smo se, prilikom
okretanja, ja, Mufo i Faruk bili našli na čelu, već nakon desetak minuta smo
ponovo bili zadnji. Još, i dalje zaostajući. Mufa je žeđ izmučila, jedva se i
uz našu pomoć kretao. Najprije je zatražio da ga vode napijemo, a kada se Faruk
nije složio, opet mu u čep nasuvši tek nekoliko kapi, u momentu je bio sjeo.
Zamolivši da ga ostavimo, da nam je već predugo na teretu, da je njemu suđeno
da pogine, da mu je žao što će ga četnici žedna ubiti.
Čvrsto je stezao svoju klipaču, a ja sam u
Farukovim očima primijetio suze kad i u svojim. Nije mi dozvolio da se ja
oglušim o njegove zabrane, sam je Mufu ponudio čuturicu. Pri čemu je požurio
okrenuti glavu.
Iako sam očekivao da Mufo neće stati dok mu je ne
isprazni, desilo se upravo suprotno. Zadovoljio se s dva gutljaja. Valjda,
računajući na neku buduću toleranciju.
Koliko su mu ta dva gutljaja vratila snagu, a
koliko samo volja za životom, tek se ponovo podigao i krenuo pred nama. Još
uvijek jedva, ali nas više nije bilo strah da bi nas još jednom mogao onako
zabrinuti. Pet ili deset minuta poslije ostalih, ali i mi ćemo iznad Mrkalja
biti prije potpunog buđenja dana.
Više, pucnjevu nismo čuli. Tako je odmah
prihvaćen prijedlog da se ovdje zadržimo, bar dok ne doručkujemo.
Prilika da, htjeli ne htjeli, ja i Mufo opet
pomislimo na Džema. Opet smo jeli kuhano meso, i opet bez hljeba. Bar se nije
još uščulo, tako smo mogli ostaviti i za ručak i večeru. Po malo, tek da ne
budemo gladni. Tada ćemo, konačno, moći u ranac metnuti i ćebe. Da nam se više
ne prigovara zbog njegove kafene boje, iako smo je birali maksuz, kao maskirnu
prema lišću koje je već počelo opadati.
Doručak prođe, a niko nas ne pokreće, nema ni
vijesti, ni sastanka. Ako smo opet uokolo postavili straže, još smo jednom Faruk
i ja zaobiđeni.
Sutjeska, s najbližim selima
