U Sarajvu devetera vrata,
i deseta od suhoga zlata.
Na vratima kapetan-djevojka,
na nju s' Omer baca jabukama!
Govorila kapetan-djevojka:
„Ne bacaj se, Omer, s jabukama;
„Ne bacaj se, Omer, s jabukama;
Ako li se ja odbacim na
te
probiću ti granu na fermenu.
A kroz fermen džanfezli
koporan,
kroz koporan kadife ječermu,
kroz ječermu burundžiluk
košulju,
kroz košulju prebijelo
tijelo,
a kroz tijelo srce na četvero,
na četvero i na dvajestero!“
Neko vrijeme su njih dvojica razmjenjivali neke
uspomene, uzvišeno govoreći o rakiji, iako su im priče redom imavale drugu
poruku.
Ispričao je Mufo kako su on i Remzija u Krastavcu, šumerku iznad naše kuće, pili a horoza okretali
na ražnju. San ih iznenadio, čega nisu bili svjesni, ali su pogledom na sat
zaključili kako je ražanj morao biti gotov. Obojica su ćutali i jeli. Ne bi se
toga ni podsjećali, da se na kraju nisu sporječkali. Jedan je tvrdio kako je
trebalo biti pečenije, a drugi da je prepečeno. Naravno, radilo se o tome da,
to neko vrijeme horoza niko nije okretao. A vatra je bila samo s jedne
strane...
Sličnih sam događaja još čuo, poznavajući Mufa
nisam imao razloga ni da Saju ne vjerujem.
Vrijeme nam je brzo i prijatno
prolazilo, ja sam odlučio nešto ispričati i iz svog života, svakako „siromašnijeg“
od njihovog.
-
Eto, ovo što
Pela ispriča, mene podsjeti na 24. april prošle godine. Ne pamtim ga po tome
što je taj dan „Juga“ igrala s nekim, nego po nečem puno važnijem. Zapravo, to
je moj drugi rođendan. Nego, evo ispočetka: Bili smo druga smjena, Husa, Leha,
Fijo i ja... ostala trojica su već bili došli. Kad, hoće Bog, slučajno smo
stigli mi Lehu. Mi smo išli zajedno autobusom, a on je iz „samačke“. Eh, on je
imo nekog posla u pošti, navalio da idemo s njim, da mu pravimo društvo. Sto
drugih dana to Husa ne bi uradio, al ispade da kao i on tamo ima nešto obaviti.
To je važno radi vremena u koje ulazimo u pogon! Negdje, pet minuta do dva. Od
prošle je smjene tu još samo Mujo Pekas. Kao mora čekati, kotlovođa. Ostali
otišli da ne zakasne na buseve, neko im je reko da smo došli. Prvo je Mujo
prenio Husi šta je trebalo oko primopredaje, i Leha je to slušo, znate kako to
ide, za koju bi godinu i on trebo postati kotlovođa a ne pomoćnik. Fijo je
produžio da se presvuče, a ja sam osto sačekati da oni završe. Sad, Husa i Leha
svakako ostaju dok neko od nas ne siđe, kako bi se vidjelo da ima neko uz
kotlove, dok sam se ja s Mujom dogovarao o tome kako ćemo zajedno, kod njega,
gledati utakmicu. On je prao ruke na česmi, sporazumjeli smo se da ću ja
vidjeti s Husom da me pusti oko pola sedam... Zato sam ja u kesi nosio votku
viogorku, ona četvrtasta flaša, da podmitim ostale ložače, hemičara i Lehu, da
oni do kraja smjene lože i za me. Sad, taj je dan moro biti neko od „naših“ na
kapiji, inače je ne bih unosio baš u ta doba. Naravno, ko što i sami znate, pro
kapije sam je unio pod miškom. Tek sam je tu negdje izvadio, i "onako" nosio u
ruci. Taman sam prelazio iz prvog dijela pogona u drugi, Mufo sve zna kako to
izgleda, a njemu smo to svi već pričali... To ti je, Sajo, ulaz u dio koji ima
jednu kao kabinu gdje sjedi hemičar, a bogami i svi mi kad odmaramo, ali prije
nje, odmah metar od ulaza imaju stepenice, drvene, koje vode u drugu barakicu,
tu su nam ormari, tu se presvlačimo, sad ko je to tako smislio i konstruiso
nije ni važno, al to taman dođe ko „čardak ni na nebu ni na zemlji“... Eh,
taman sam ja u datom momentu ulazio na ta vrata. Sad, pazite, ja otvaram vrata,
kad čujem „bum“! Nešta me baci na one drvene basamake. Ja konto da se neko,
zapravo sam pomislio na Lehu, zajebava sa mnom. Da me gađo kamenom, čime li.
Možda bih se ja okreno... ali, kako sam pao na stepenice osjetim da su mi
farmerke mokre, čuje se, miriše votka. Gledam u onu kesu, nije mi jasno. Zakleo
bih se da sam je visoko držo u zraku, al vidim kako se okapljuje. Još sam ubjeđeniji
bio da me neko gađo, a da je pogodio flašu. Zavirim u kesu i imam šta vidjeti.
Nećete vjerovati, ona je pukla na cik-cak, pravolinijski - ko da je neko
skalpelom rezo. To je došlo ko zubci, a negdje na trećini flaše...
-
Jel išta ostalo
u njoj? – Sajo me pita, dok sam ja kroz mrak i zrak rukom pokušavao „nacrtati“
kako je pukla.
-
To je drugo što
me iznenadilo – nastavio sam – ni kapca nije ostala...
-
Jazuk – uglas
obojica uzdahnuše.
-
E, to je meni
sad više na hatru, nego to ko se zajebavo. Nikako da se okrenem, nego pravo
gore uz stepenice. Gore nije bilo vrata, samo se smota malo desno i pravo
ulazi. Tu su njih trojica: Fijo, Dedo, i Amir Đedović. Nešto pričali o sjetvi.
Zapričali se, zato im se nije dalo ranije sići. A u stvari, sve je to dio
sudbine. Jah, čuli su i oni buku, baš je Dedo, tako smo zvali Halima Borovinu,
bio kreno da vidi šta je bilo. Kako je začuo mene uz stepenice, to sačeka. A ja
ga, pravo s vrata dočekam „Gledaj, rođak, što mi neko razbi flašu“. I njemu su
oči stale, veli „Bolje bi bilo da su ti glavu razbili“. Sad, zamanjiramo se mi
time što je to pravolinijski puklo, načuđavamo se, nikako da odgonetnemo.
Potpuno zaboravili na ono što je „puklo“. Da me sad ubijete, ja ne znam šta smo
glavinjali desetak minuta, moglo je toliko proći, znali smo da je naloženo,
nije nam se žurilo... Eto, tu se završava priča o flaši, uglavnom sam je ja držo
čvrsto u ruci, tako da i nije čudo što me onako bacilo. Zbog flaše sam mogo i
glavu zijaniti, mogo sam glavom pući u one stepenice, jesu drvene al su debele,
zna Mufo... Nego, da završim priču...
-
Šta je razbilo
flašu? – i Sajo me požurivao.
- Nakon desetak
minuta ulijeće Leha sav zadihan, i nekako zbrkano počinje da konstatuje da smo
živi, da pita šta čekamo, zar nismo ništa čuli, te da objašnjava kako se krov
srušio, i kako svakog momenta može kotao da eksplodira! Također je objašnjavao
da je on došo preko pogona Pilane, preko merdevina, okolnih cijevi i zida, da
vidi šta je s nama... Mi smo bili prvo zbunjeni, opet mislili da je
zajebancija, dok nije zagalamio i izveo nas istim putem. To je bio dvadeset
četvrti april, nikad neću zaboraviti. Dan kad sam se po drugi put rodio!
-
Je li iko
stradao?
-
Niko! Međutim,
tad sam vidio koja su novinari đubrad. Dok smo se mi preko Pilane izvukli, tamo
se čekaju direktori da dođu... Ne treba dušu griješiti, brzo su počeli stizati.
Ali, kojom su brzinom novinari saznali! Nije njih u Foči puno ni bilo, gdje i
kad su mogli čuti ne znam, prije mislim da su nanjušili. Znaš, daš izjave
direktorima, ko je koga vidio da je izašo iz pogona, šta se desilo... Jah, ta
je zima bila ona oštrija, duže snijeg osto na krovu. A kako su iznad cijevi
kroz koje ide piljevina, to dio nje uvijek pada po krovu. Taložilo se to
godinama, niko nije čistio. Baš Dedo kaže da je prošlo blizu deset godina
otkako su zadnji put platili da se to očisti. Samo zamislite da je to bio
betonski krov od oko pola metra, koja je piljevina i snijeg trebao da godinama
pada, pa da se to sruši. Ama, to je dokaz da Boga ima!
-
Taman da je ko
makovo zrno – uskoči Mufo, svojom čestom krilaticom.
-
Eto, zamislite
da je nakon toliko godina odlučio da se sruši tačno između dvije smjene. To je
jedino vrijeme kad postoji šansa da bar dvoje nije u toj prostoriji. Da se iko
tu trefio, ne bi dahno. Njih trojicu je, oni su srećom bili uz ulazna vrata,
detonacija tamo i izbacila. Husa i Mujo su čak i udarili u neka kolica, poveća su to, ona kojima se dovlačio otpad koji smo mi ložili, dok je
Lehu bacilo na stomak. Niko ništa nije slomio! Osim, ja flašu. I mene je
detonacija bacila na stepenice, ona je onako presjekla flašu... Hej, to je bilo
metar i po betona, cigli, piljevine i leda. Čistilo se to nekoliko dana
bagerima i viljuškarima... Još i ovo, ja sam dobro znao koga sam sve usput
sreo, međutim ovog starog hemičara Simovića, a naš Mališ je najavio da će
kasniti pola sata, niko drugi nije bio siguran da je vidio. Ja nekoliko puta
kažem da sam se na mostu, ovom od Pilane, pito i rukovo s njim. Sve bi u redu,
dok novinari nisu počeli jesti govna. Oni kad su stali ispitivati, ja više nisam
bio siguran. Salko, viljuškarista „Polufinala“, već je angažovan da malo rovi
po vrhu i traži ima li koga. Još kad se njemu na jednom mjestu učinila ljudska
ruka, to je sve zanijemilo, a ja baš s tim jednim novinarom pričo. Govno se natovarilo, kao da nisam pobrko, da se nisam jučer sa Simovićem pito. Ma, goni ih...
-
Jeste li
direktorima, ili novinarima, spominjali flašu – Sajo je volio biti duhovit – to
je baš zanimljiva priča, znaš koji bi oni feljton od tog napravili.
-
Ne boj se, imali
su oni o čemu pisati. A što se flaše tiče, ni nama više nije bila na hatru.
Trebalo nam je neko vrijeme da shvatimo šta smo doživjeli i preživjeli. U tom
samom času. Posebno, mi koji smo bili u sobi za presvlačenje. Mi nismo ni bili
svjesni... Tek kasnije. Zato smo se te noći Mujo i ja dogovorili da taj događaj
proglasimo svojim drugim rođendanima. Tako i jeste, samo što ga ni jednom ne
proslavismo. Kako treba! Ove smo godine...
Htio sam im nešto reći i o tome, ali smo upravo
ulazili u Zamršten. Ja se s uzdahom prisjetih 24. aprila ove godine, već je
Foča bila okupirana, morali smo se na poseban način snaći da dođemo do rakije
za tu proslavu zajedničkog rođendana. Kako Mujo više nije među živima, to
pomislih da je i bolje što ću im ovaj događaj prećutati. Iako nismo ni ukrali
ni oteli, a nismo puno ni slagali...
-
Sad nešto
kontam, koliko će čovjek imati rođendana da slavi poslije ovog rata. Ja već
imam tri: 9. februara sam biološki rođen, 24. aprila to, a trećeg sam jula
izgamizo iz sela. Još mi ovo izgleda s periodičnim ponavljanjem. Po tome bih se
trebao paziti i sad negdje polovinom septembra. Kasnije, i krajem novembra.
Taman za pet rođendana u godini, svakih dva i po mjeseca po jedan.
-
Kad se rat
završi, ima da me na svaki zoveš – Mufu se još u glavi vrtila Pelina, kao i
mnoge druge flaše.
-
Ja ću se
zadovoljiti i jednim godišnje – Sajo je bio umjereniji.
-
Dabogda mi sto
godina dolazili, i zvani i nepozvani. Samo da ovo prođe, da žive glave
izvučemo. Mada se ja nešto previše i ne sikiram. Što bi moj Mufo imo običaj
reći „dok Bog bira ja se ne sikiram! Kad počne redom kupiti, neću mu ni
pokušavati pobjeći!“
putevi po Zelengori
