Moja draga, moja mila,
na vratima bila.
Na vratima, na
vratima,
među kanatima.
Od meraka i sevdaha,
dućan otvorila.
Po dućanu, po dućanu,
biser rasturila:
Da ga kupe, da ga kupe
sandžački bećari!
Bježeći od onih pitanja koja nemaju odgovor,
mučim se lakšim. Zašto smo opet krenuli ranije? Gdje nam je ovaj put čekati
noć? U Mrežici nije sigurno...
Odgovor je bio bliži nego sam mislio. Čekao je
iza Dragomilića, uz još jedan, puno važniji. Toliko vojske, po svemu nama
slične, samo još umornije i iscrpljenije, dakako i nervoznije, može samo jedno
značiti. Prethodna grupa je dugo zadržana, iz razloga koje mi nismo znali.
Drugo, među njima je i Mufo. Još jedno jasno
svjedočenje sudbine. Vidjeli se nismo skoro mjesec dana, a srećemo se gdje ni u
snu ne bi snili.
Bio sam raspoloženiji da ja njega potražim. Zato
sam tražio da on prvi priča.
-
Jebem ti sudbinu
– s radošću našeg susreta, mješao je ranije utiske – mora biti neki belaj, čim
sam ja pošo.
-
Tako ti je i sa
mnom. Beli nije i s drugima, nego niko ne priča. Sjećam se kako je Lato Kršo
pričo za onu jednu turu civila. Znaš da je jadio ko ubodenik. Tek mogu misliti
kako je tad baš bilo. Vidiš, i meni se uvijek čini da sam baksuz, dok ne
pređem. Onda, kako no ti kažeš - sve dočeka da se zove juče.
-
Kad će to juče!?
Prvo sam najebo s ovom ragom od kobiletine, ja je htio ostaviti, niko da se
vrati da mi pomogne. Sreća pa nas dovedoše ovamo u Kolakoviće, pročulo se da
je nešto primjećeno oko Miljevine. Rekoh, hajde - dobro je, u selu smo, neko će
mi kasnije i pomoći. Taman se raspremili, rasporedili po kućama, kad „bum“.
Neko opalio iz puške. Nastade prvo haos, niko ne zna šta je bilo. Jedni, odmah,
narediše da se sklonimo. Vele, sad će četnici granatirati. Taman hoće! spavaju
i oni. Al šta ćeš, ne znaš gdje si, kad ćeš i kuda dalje. Moraš za ostalima.
Tako se vratismo ovdje. Ne benda te niko ni pet posto, sad što bi i otišo do
sela, ne smiješ, dan je, vidi se osvakle. Gladuj i grickaj travu.
- Mislim da su
zadužili nama lanč pakete. Možda su i za vas, valjda je neko znao. Ako nisu,
podijelićemo.
-
Halal ti. Ako
budu i nama, uzmi i moj. Ondje nema ništa da valja, samo onaj kikiriki ili sir,
šta se potrefi. Ali, i to je samo da više nadražiš crijeva. Bolje je, samo ću
to i uzeti, oni "mišji otrovi", ne znam ni šta je, al sam ga tako nazvo. Grickaš
po jedan, makar se zabaviš pola sata.
-
Ima i ono glavno
jelo, sve zavisi šta se potrefi.
-
E, moja budalo.
Beli to Grepčani nisu prebrali! Kolko ima onih brojeva, petnaest - mislim, samo
dva valjaju. Čim paket dođe, njihovi to magacineri razvale, povade te što
valja, ostave po neki ko fola radi, a to već ovi naši, što su bliže, između
sebe. Eto, kod nas je svaki treći bio šestica, eno ti ih tamo ima i ne
otvorenih. Bacila raja.
-
Ja sam jednom
dobio osmicu, pravo je ukusna. Drugo je bila jedanaeska, ja je mahsuz uzo. Šta
znam, mogla se žvakati.
-
Jedino ta osmica
valja. I kec. Vidjećeš kad stanu dijeliti, koliko će takvih biti.
-
Nemoj
zajebavati, ni jedanaeska nije loša.
-
Jeb... Nemoj me
tegliti za jezik. Imaju nekolka iz kojih se more nešta prebrati. Samo, meni je
krivo što nas neko pravi budalama! Taman i da mi dođe najbolji, ja ga ne mogu
jesti kad znam da drugi pored mene broji moje zalogaje. Lakše mu nego da
povraća.
-
Dobro, nego dok
se neko ne sjeti i počne dijeliti, de mi reci, sazna li se ko je puco?
- Suljo Kovač,
valjda. Zaspo, navodno je sanjo da su ga četnici napali. Šuti, mogo je nekog i ubiti.
Cijeli je on rafal streso. Kažu, još počo zajebavati, pito ove oko sebe - šta
je bilo. Kasnije, ti navalili njega zajebavati, kažu da ga san nije prevario,
prošo bi rat a on metka ne bi opalio.
- Ne treba ga
zajebavati. San je čudo! Pričaću je tebi nešto, poslije, a sad mi reci šta se
to moglo noćas čuti, kad smo mi prešli... I, što niste prvu noć prešli?
- Nismo
mogli krenuti, nisu bile puške stigle.
-
A-ha... Znači,
prvo ste dan proveli u potoku, a danas ste vazdan ovdje?
-
Gdje ćemo!?
Ne daju u selo, ne daju ni nazad. Ne znam ni šta mi je najgore. Što sam gladan,
ili što ću bubrege sjebati?
-
A, ko te navrati
da uzmeš te crvene čizme?
-
Šta ću? Ne mogu
bos. Da si vidio moju radost kad su mi našli broj.
-
I tako si bos.
Slušo sam na Grepku, od stotinu se jedne nađu da izdrže mjesec.
-
Jebe mi se. Kad
ostanem bos, samo se zavalim u kolibu.
-
Čija ti je ta
druga puška?
-
Moja. Obje su
moje. Radi puške sam i pošo. Stiglo sto, nas ne bi toliko. Pitaju, ima li ko da
hoće dvije ponijeti. Prvi sam se javio!
-
Nisu ti rekli da
ja već imam.
-
Jesu. Nije to
zbog toga. Znam ja kakvih sve budala ima. Ne bi me čudilo, čim dođemo da se
nađe neki seronja da kaže „daj automat, treba diverzantima, ti možeš i s
lovarom“. Evo im ga na! Evo im jedna, halalosum, nek rade s njom što hoće, al
drugu ni „bogu-ocu“ ne dam!
-
Vidim, i vi ste
zadužili ove „padobranske'“ bombe!?
-
Ovo i jeste
bomba. A ne, onaj prcvoljak. Daj, samo, Bože, da ih ja što više ovakvih
upotrijebim.
-
Zar da nas toliko
napadaju tenkovima!?
-
Raspito sam se,
more ovo i na pješadiju.
Iz ovog dijela razgovora nisam provjerio ono što
sam od Redža čuo, a više nisam mogao biti sebičan. Od početka je s nama
Remzija, dok je Glibo odlučio ovo vrijeme nam ne smetati.
Sad sam ja odgovarao
na Mufova pitanja, pri čemu je i Remzija bio aktivan. Podsjećao me na detalje
koji su njemu bili najinteresantniji. Tako sam, u ovom prvom vremenu, opisao
pletenku rakije, spavanje u hodu, poniženje kojem smo izloženi u Dejčićima, kao
i kako je došlo do razdvajanja.
Nastaviti sam trebao poslije ručka, a koji je bio
kakvim ga je Mufo najavio. Sva trojica smo dobili ono što nije vrijedilo ni
otvarati. I, tačno, tek sam osjetio glad. Mislim da bi mi lakše bilo da ništa
nismo ni dobili. I rančevi su nam prepražnjeni, ono što bi se i našlo nije za
sjesti i ručati, već samo za „usput glad prevariti“.
Po glavi mi se poče vrzmati kako sam dugo
razmišljao da ću morati biti vrlo pažljiv s biranjem trenutka kad Mufu budem
pričao kako je završila kutija cigareta njemu nanijećena. Ovaj, to sigurno
nije. Samo je kao stvoren da meni izvrne želudac. Hajde što sam dosta
podijelio, mogao sam makar dvije cigarete ostaviti. One bi im, njemu i Remziji, sad
zamijenile sve proteklih dana propustane obroke, čak ih smirile sve do Trebove.
Zato sam se osjetio posebno krivim. Mislio sam
kako baš ja, po ovom pitanju, moram nešto preduzeti. Predosjećaj, intuicija,
nagovarali su me da i sada vjerujem u sudbinu.
Koliko god razmišljao, uvijek se na istome mjestu
zaustavljam. To je i najbliže.
-
Odoh ja do one
nane, iskati joj komad hljeba – odlučnost nisam skrivao.
-
Nema šansi – Mufo
otkriva da je i o tome bilo priče – već su neki išli, ni čašu mlijeka nisu
dobili.
-
A Krnjo?
-
Kakav Krnjo!
Nemoj se s njim porediti. Ne bi me čudilo da joj je ruku zavrto - dok mu nije
dala! Ili joj je nešto debelo slago.
-
Moguće – potvrdi
Remzija – taj je u stanju i u ciganke dijete isprositi.
-
Vala, ako je
Krnjo mogao smisliti neku prolaznu priču, nisam ni ja bez mašte!
-
Grehota je –
Mufo je uporno bio protiv – pomisli kako je i njoj. Vidi koliko je nas sada
ovdje, a beli joj i prvi put. Zamisli, samo, da nam da po čašu vode. Voda bi
joj pred kućom presušila!
- Samo je grehota krasti, otimati! Ja neću otimati. Bubnuću neku priču, ako upali i dobro je. Nana će
dati samo što ima, što može halaliti.
-
Ne brukaj se – i
Remzija me nastavio odvraćati – samo ćeš džaba ići.
-
Džaba neću ići.
Odoh ja malo s nanom popričati. Znate da sam ja uvijek volio sa starim insanima
malo muhabetiti. Drugo, koliko je god grijeh iskati od onog što nema, tako je i
ne dati ako imaš. Ja idem po taj sevap. Da nanu razgovorim. Bog neka odluči dalje,
ako zatražim hljeba, hoće li to biti moj grijeh, ili njen ako bude imala a ne
htjedne mi dati.
Jahorina
