13 - Niko nikom ne zamjera

Brala bih kupusa,

ljubila bih Jusufa!

Juso, dušo, prežalosti moja,

što ja nisam tvoja,

umrijeh dušo za tobom!

Pila bih rakiju,

ljubila bih Hakiju!

Hako, dušo, prežalosti moja,                 22.avgust 1992.

što ja nisam tvoja,

umrijeh dušo za tobom!

Pila bih šerbeta,

ljubila bih Ahmeta!

Ahmo, dušo, prežalosti moja,

što ja nisam tvoja,

umrijeh dušo za tobom!

Otišao Mufo, otišao Šaćir. Nema janjetine, a nema ni repete. Trebaće vremena da se uobročim, već razmišljam kako ću dane prekraćivati, one koji mi ne budu od drugih isplanirani. Ako ih bude.

Bar bi ovaj trebao biti. Po sinoćnjem, onome što je Aliji i meni ispričao Remzija, jedino diverzanti i rade nešto. Već su odradili nekoliko akcija pa sad i oni malo odmaraju, dok je oko Trebove nikad manje ljudi. Sreća da to četnici ne znaju.

Sve je sada podređeno dobavljanju municije i hrane. Iako su Majorova razmišljanja, kako sam ih ja sinoć razumio, meni još uvijena u dilemu, Remzija sve doživljava jasnije. Takve Majorove priče samo kriju ono što doista misli, zagrijaniji je on od kompletne Komande u Sarajevu za naše zimovanje ovdje. Samo u ovih dvadesetak dana, koliko smo mi bili odsutni, tri-četiri puta se išlo na Grebak. Dogonilo brašno, ali i konzerve, drugi prehrambeni artikli, kao i lijekovi. A, evo, počelo je i s naoružanjem i municijom.

Slušajući ga, ne mogoh a da to ne prihvatim kao logično. Često angažovanje diverzanata samo je i trebalo da odvraća četnicima pažnju, odnosno da prikriva slabije pokrivene prilaze Trebovoj, a što i jeste u cilju onoga što nam je trenutno glavni zadatak. Spremiti se za zimovanje!

Do dugo u noć smo pričali. Mada se Remzija viđao s onima koji su došli prije, biće da mu o novim saznanjima vezanim za Trošanj nisu puno rekli. Zanimalo ga je kako smo Alija i ja gledali na sve. Toliko nas je  zainteresirano slušao da smo počeli sumnjati kako od ovih nije ni čuo puno više od onog što je i sam znao. A zanimala ga je svaka sitnica, svaki  detalj, sve što smo i mi čuli, sve ono što se oko sela desilo a što niko od nas nije vidio, sva ostala stradanja naših, zarobljavanja, onog što im se dešavalo u logoru, šta su čuli u vezi naše akcije, preciznijih informacija oko izlaska na slobodu Remze i Fatime, odnosno Tidže i Zehre, do naših procjena šta je realno očekivati dalje.

Dotakli smo se i onoga što je nas dopratilo i ispratilo s Bjelašnice, te dešavanja u Dragomilićima. Svoja razmišljanja nije mijenjao, smijao se na priču o postupcima stražara u Dejčićima, te na ponašanje Juke Prazine, dok je na ostalo gledao kao na nešto sasvim normalno. U vezi Munje je prenio zaključak ovih, s kojim se on složio, da Taib može biti krivlji od njega. Svaki će se komandir boriti da dođe do dobrih boraca, a navodno se Munja pravdao kako je njemu rečeno da smo mi slobodna vojska!? Vrtio sam glavom, pitani smo i odgovorili čija smo vojska, Bešovićeva. Sem toga, zašto bismo u tom slučaju krijući napuštali Bjelašnicu. Ipak, ja sam tamo u vrijeme tih razgovora spavao, tako da ću prećutati svoje komentare. Ionako je nas više zanimalo šta se pričalo o razdavajanju u Dragomilićima, šta je Remzija čuo u vezi s tim. Ali je i to cijenio kao sasvim normalno, očekivano. Ispade sve nesporazum, oni htjeli nazad, mi na Grebak. Svak uradio po svome, niko nikog nije sputavao, niko nikom ne zamjera.

Valjda je tako i bilo...

                                                                 ***

U drugim je kolibama moralo biti drukčije, sve se priče vrtiše oko gromova. A to je i na mene uticalo, pa mnoge promjene još nisu bile za primijetiti. Tako mi je i večera ličila na one ranije.

Tek sam jutros osjetio razliku. Podsjetih se Grepka. Ljudi kuhinji prilaze u grupama, ne baš u onakvom redu, ali ni napamet. Nisu vodovi, ali jesu katuni. Svaki katun, deset minuta. U tom vremenu moraš biti na doručku, ili ti je gladovati do večere. Ako nisi na dobrovoljnoj dijeti, ili nemaš neku skrivenu zalihu.

Opet, dvije stvari se još uvijek dobro razlikuju u odnosu na Grebak. Parčad hljeba su upola manja, a repeta je nepoznat pojam.

Ipak, neki su se jedno vrijeme snalazili. O tome mi, baš, jutros pričaše Latif Odobašić. Čuo je kada sam se pitao s Buljanom, tako ga i oslovivši. Svakako mu je to zaparalo uši, pa me još upita i za ime.

-          Jasmin mu je ime – nisam slutio razloge – a Kršo se preziva. Ali ga svi znaju kao Buljana!

-          Jebo on baba svoga – morao se nasmijati – Znao sam, sve se kanim da ga pitam. Do prije pet-šest dana nije morao svak dolaziti, mogao je jedan da nosi za cijelu kolibu. On ti je meni svaki put dolazio i tražio za trojicu: „Daj za mene, Jasmina i Buljana“. Sad, ja se čudih što je uvijek sam, te mu dvojice nikad s njim!? Prvo sam konto da su otišli po brašno, al velim dosad bi došli... Jebo li on baba svoga. Kršo je to!

Sviđala mi se Buljanova dovitljivost, malo čudila Latifova naivnost, ako nije bila namjerna, ali me je od svega toga više iznenadilo kada sam pošao u drugi kraj kuhinje (kad su jutra hladnija svi unutra jedemo, a ovdje je doručak ranije nego na Grepku, prije nego svane), kao i mnogima prije, nešto mi je zapelo za noge! Dio uzroka je bio u tome da je kuhinja donedavno bila konjušnica, pod i nije bio naročito ravan. Na takva zapinjanja nismo obraćali pažnju, poseban je osjećaj kada te sapliće nešto što je živo.

Sinoć sam jeo vani, nisam primijetio, a od duge noći sam brzo zaboravio ono najnevažnije što smo od Remzije čuli. Prva misao je bila zbunjenost što niko drugi ne reaguje, pa shvatih to kao poznato većini. U isti mah se i sjetih, potpuno povjerovavši u sve što sam o Rusu čuo. Jedino, dodadoh sebi kako ću u dnevnik dodati još koji redak. 
            Ovako kako i doživjeh, umalo se ne sapletoh o njegov inat i fursat, ravan ostatcima konjskih jasli za koja je, ili nije bio svezan, ali kojih se držao, iako je veliko pitanje hoću li ikad saznati šta je doista tome prethodilo.

                                                      Bijelo jezero i Trebova, pogled s Orlovca