Ja otkidoh turundžicu.
„Rašta, dušo, otkide
je?“
Bješe slatka i medena,
bješe slađa od šećera!
„Na koga ti naličaše?“
Na našega Adem-agu.
Trznuo sam glavom. Rusa sam stigao površno
upoznati. Zapravo sam ga vidio par puta. I morao upamtio facu. Žuta kosa, koja
katkad na suncu preljeva na crvenkastu, pogled koji jeste blisao lopovskim
sjajem, dok se ne pojavi vedri osmijeh. Tek kada drugi kažu, a inače nikako nije
djelovao kao pogled varalice. U onih minut-dva, koliko sam o njemu razmišljao
stigao sam ga porediti s našim Esom Pekasom. Makar o Esu ne mislio ništa loše.
Ako bi ih po izgledu i ponašanju jednako cijenio,
rekao bih kako i mogu nešto loše uraditi, ali samo iz nehaja, odnosno ako bi ih
neko navratio.
-
Ne znam. Kad ti
ne znaš šta je, i je li uradio – ni sada nisam htio u razmišljanjima ići
dalje.
-
Šta nije? Joj,
znaš Rusa... Neće u suru - jel ti boga. Major ne zna šta će s njim. Najvolio bi
da je otišo s civilima. Budala, ne mereš mu puške dati, a drugo da radi neće.
Odbijo naređenja, još i inati, ko veli - ja neću, pa vi radite s mene što
hoćete, zatvarajte me, vežite me, jebite se, otjerat me ne morete, a ja sam otići
neću; pa da vidimo kome će prije dosaditi!
-
Reče da je u
kuhinji?
-
Jah. Ne znam
kako ga nisi primijetio?
-
Jok ja. Nisam ni
gledo, a bilo je i pomračno. Šta tamo radi: čisti, riba?
-
Jok, samo leži.
To nam je sad i kao zatvor, drugog nemamo. A šta ćeš, sad su hladnije noći,
nisu baš za bukvi.
-
Od kad leži u
kuhinji? Koliko je osuđen? Je li vezan?
-
Jok. Znaš i kad
su ga za bukvu vezivali da su ga htjeli krišom odvezivati i vodom pojiti.
Smijem se kladiti da im je to Major govorio. Ali, koje je krme, ovaj Rus, iz
inata neće. Koristi što je napolju dobro hladno, a ovo nije neki zatvor, pa je
i uzo malo više fursata. Nije svezan, ima on pravo i da doručkuje i večera,
samo mu tri dana nema napolje. Valjda će ga sutra ujutro pustati, ili naveče,
ne znam. Nešto kontam, njemu je damar proradio čim je naređeno da se ne smije
više po selima ići. Ne smije on u vlaške, a beli je u muslimanskim kućama imo
šta vrijedno uzeti!? Posakrivano je to. Ili mu je neko reko za nešta,
navratio ga. Biće da je opuho nečiju ko je ovdje. Ha, možda je i drugi, pa njeg svalili! Ti piši šta hoćeš,
al ja samo vjerujem u ono što očima vidim. Ispričo sam ti za Zulčića, šta se
priča. Tog Meha ti ja i ne znam, može biti svašta, ali mislim da Rus nije
taki. Ja znam da nije cvjećka, ali nije
ni nešto krupno uradio. Ne bi prošo s tri dana, je li tako!? On jeste lopov,
ali onaj pošteni. Ako nešto mahne, ako ga skuže, on odmah prizna. Zato je prvi
put i rekao da hoće pošteno da odradi kaznu. Sad, navodno, kune se da nije
kriv, eno ga leži pod jaslama, to mora biti inat. Hajde ti, tri dana leži pod
jaslama a da te niko ne goni!?
-
Onda, moram
nekako ubilježiti. Ako kad saznam, da se sjetim što je tjero inat!
-
Joj, neće njemu
ništa biti, ne boj se. Kako ono ide, jesi li mi ti to pričo, ono oko šibanja
žene?
-
A-ha. To su
dvije, mislim, indijanske narodne poslovice. Prva kaže: djecu treba stalno
tući, ako vi ne znate šta su skrivila, ona znaju! A druga: ženu treba svako
jutro istući, ako nije ništa uradila, dug je dan!
-
E-he... Rus ti
je i to prvo i to drugo. Problem ti je on i prije bio, i u baba je krao, znao
ga je tući ko vola u kupusu, ali džaba. Šta znam, i meni ga je žao... ako nije
uradio ovo što su mu prikačili. Jebiga, neko je brkove omastio, a Rus odgovara!
Ali tako je, uvijek neko zvono nosi.
-
Ama, nije ni
mene posebno briga. Samo, baš sam bio konto da sutra ti i ja negdje malo
prošetamo...
-
Sjedi, šuti i
lezi, dok nam Bog daje!?
-
Znam, to je
drugi razlog što ću Rusa u dnevniku pomenuti. Nego, de ispričaj šta pametnije.
-
Šta ću ti više
pričati. To je to!
-
A ono s
diverzantima!?
magla se penje uz Zelengoru
