Pod Loznicom studena vodica,
tu se šeće dilber udovica.
Na njoj koša od stotinu groša,
anterija trista madžarija.
Jedne uši a dvoje minđuše,
jedne ruke - dvoje belenzuke.
Gledalo je momče preko Drine,
gledalo je pa joj govorilo:
"Sapni puce, dilber udovice,
sapni bolje, puknuću na dvoje!"
Još priča... još više ubijenih! Onaj leš na koji
smo mi naišli, s obzirom da je Meho prepoznat pod Kremenikom, po Memu je Edhem,
po nekima bi prije mogao biti Selman Kobiljar. Uglavnom, vjerovatno su ubijena
obojica. Zatim, Murat Barlov i njegova bolesna žena. Pa Ibro Barlov, također.
Nadopunjena priča koju smo već čuli od Džema. Još i Abid Pekas i njegova majka
Đuna, najvjerovatnije. Sudbina ostalih, nepoznata, neizvjesna...
Priča Fadila Barlova, ali i sve druge, pokazale
su kako raskrsnice koje sudbina crta mogu biti s dva toliko različita kraka.
Fadil se našao na onom srećnijem:
-
Koliko sam Husi
i Izetu govorio, da je najopasnije i pomisliti ići prema Kremeniku. Beli ni
„oni“ nisu znali da ćemo tuda poći. A to ti je jednostopac. Kozja staza! Dva
čovjeka, ne treba više, da sačeka gori i pomlati sve jednim rafalom. Rek'o sam,
ja tud gori neću. Ni ja, ni iko moj! Al, jebiga, nastala je panika. To je
najednom nagrnulo. Ja vičem „Mevlo... Mevlo, za mnom“. I, bila je pošla...
Idem ja, Elko, pa ona, onda Elma i Nerko... Kako je glupa, ma žensko ti je
glupo. Umjesto da trči za mnom, ona je pristala za Husinima... Ja nisam umak'o
dvadeset koraka, okrenem se - nema je. Ne smijem stati, puca sa svih strana.
Elka sam drž'o za ruku. Sve sam se okret'o da vidim ima li njih. Sve kontam,
sporije trče, i idu za mnom. Tako, sve do Arčeve pećine. Tu, budala, stao
čekati! Jest vraga, oni otišli pitajboga gdje. Za Husinima... Čekali smo tu po
sata, ako nismo i više. Naišli su Pašo Barlov i Senad Pekas. Poslije i Sajo i
ostali. Ali, njih nema! Šta ćemo, ne smijemo više čekati. Izašli smo na Piljak,
Ždrijelo. Sajo se, mahniti, vratio... I, evo ti sad. Ama, budi ubijeđen,
nikog oni nisu ostavili. Da su ufatili nas, hajde - hajde. Ovako, sve je to
pobijeno. Pljunite me, ako u Trošnju bude ostalo i jaje u ćumezu!
Šemso i Zaim Barlov su, također, imali
zanimljivu, priču obilježenu dodirom sudbine. Išli su na čelu jedne manje grupe
kada su, neposredno po izlasku iz sela, osjetili svu nepredvidivost onog što je
sudbina u stanju da pripremi. Taj dio svoje priče kazivali su najiskrenije:
-
Idemo, tako,
putem, ništa ne kontamo. Nismo ni pomislili da bi tu mogao biti neko! Da smo
odmah na izlazu sreli kog, pa hajde. Ovako, kontamo izbjegli smo. Već se malo
i opustali. Kad, čujemo nešta šušnu ispod nas. Joj, uhvatila nas strah. Noge
nam se odsjekle. Pomislili smo da je neko iz sela. Al', otkud odozdo? Oni
čučnuli, ja i Šera polahko još dva koraka, kad opet... grana puče. Snažno, baš
ko da je neko namjerno lomi!? Mi, čovječe, ne vidimo ništa. Nikog! Kad,
odjednom, vidim - vojnička bluza. Kad nisam s nogu pao! Učini mi se - Momir.
Vala, on je, ko što je Allah jedan. Ili, neko isti on. Drži suhu granu u ruci,
i namjerno je slomi. I rukom pokazuje, kao „idite nazad“. Mi se okrenemo i ovima
kažemo da se malo povučemo. Kad smo, onda, raspalili niza Ždrijelo, po sata se
nismo zaustavili...
I Zaimova je priča bila prepuna emocija, ali mi
se činilo da niko ne govori osjećajnije od Alije. U njegovoj priči je bilo bola
i prkosa, svaka riječ je pozivala na amanet i nezaborav, ukazivala na sutra
zbog jučer... Zato sam se često povraćao njega slušati. Stigoh jednom i na
početak njegove priče:
-
Htio sam ja saći
doli ženi, Safeti i snahama. Al', vidim, deset ih na cesti. Imam ovu bombu,
kontam je baciti na njih, al' strah me pobiće žene i djecu. Kako nagrabih uz
šljivik, oni me čuše. Dočepah se jednog grmena, i šćućurim se ispod njega. Kad
jedan viče „Ti, izađi, vidimo te!“. Velim „kurac ću izaći“, šta znam, možda me
i ne vide. A, opet, kontam, ako pođe prema meni, baciću bombu pa šta bude.
Čujem Mila Vujičića kako govori, k'o on će vidjeti ima li koga. Priš'o mi je na
pet koraka. Gleda pravo u mene. Mislim se, još jedan korak i ja bacam bombu.
Stoji on tako, je li me vidio i pravio se da me ne vidi, ne znam. Ili se bojao
- baciću bombu... Elem, okrenu se i onima veli „nema nikog!“. Kao da im je
objašnjav'o i da je bila mačka... Čim se on odmak'o, a ja koliko me noge nose...
šuma
ispod kuće Alije Čorba
