II - 1 / U Božjim je rukama

„Koja gora, Ivo, razgovora nema?“

„Romanija, sejo, razgovora nema!“

„Prođe Pavle, Ivo, pa je razgovara.                                   14.juli 1992.                               

I provede, Ivo, konja malenoga.

I na konju, Ivo, druga ranjenoga!“

               

            Kada sam legao, kada zaspao, ne sjećam se. Znam da mi se ne ustaje.

            Zbog doručka ne bih, nešto me je drugo navelo. Podigao sam glavu koja je još bubnjala. Zujalo je u njoj po svim ćoškovima. Kao da hoću u jednu minutu zbiti sve što jučer vidjeh i čuh. Naizmjenično mi pred očima lica Hane i Ibra Barlova, čiju ranu na prsima volio bih i da nisam vidio a koju je Hana sedam dana previjala, usputno se snalazila i za hranu, izviđala, istraživala teren, što ju je sve skupa  toliko iznurilo da ni ona, ni mi ne znamo kako je izdržala jučerašnje izvlačenje. Mješaju mi se njene psovke, koje su pratile njihovu priču, s glasovima Azema i ostalih, koji su i silazili u selo, kao i onih koji nās  dugo u noć ispitivaše o doživljenom. kao i onih koji nas dugo u noć ispitivaše o doživljenom. Samo mi u svoj toj zbrci jedan glas nedostaje.

Baš on me sada budi. Znači, i Mufo se vratio!

Otvorih oči da provjerim da li sam doista budan. Jesam, ali vidim i da sem mene u šatoru nema nikog. Sjećam se, posljednji sam i ušao u šator...

Vani, vidim da se već dobro razdanilo. Od jučer je počela i zajednička kuhinja, biće da sam fulio doručak. Ne mari, mlijeko - ili popio, ili ne popio.

Na Mufov sam dolazak stigao, ali sam propustio nešto drugo. Uključujem se u priču. Ne priča se o onome što smo mi jučer uradili, niti Mufo besjedi. Jutros rano su stigli i Majorovi komentari!

Slušam i šutim. Ne muči me to što je Major rekao, već što ga neki od onih što jučer nisu išli toliko podržavaju.

Od Majora se i očekivalo. Osjetili smo to na predaji izvještaja. Pa i mi smo bili samokritični, tek do pola zadovoljni.

Mogao je on to i sinoć reći. Zna zašto nije, jutros ćemo ga lakše čuti. Ne sviđa mu se što smo bilo šta radili na svoju ruku, ali to sada mora prihvatiti. Strahuje od čega i mi, od odmazde. Opet, iz svega želi izvući ono pozitivno.

Trebali smo izbjeći postavljanje zasjede. Ibra i Hanu izvući, silazak u selo pomjeriti za koji dan. Možda bi tako nešto saznali, sada će i četnici biti puno oprezniji.

Ali, ko garantuje da bi i tada uspjeli. Možda bi mi naletjeli na njih... I, šta bi se tek komentarisalo da je naša samovolja donijela naše gubitke!?

Zbog sličnog je Mufo sinoć bio odsutan. Desilo se na drugoj strani Sutjeske. Teško je ranjen Emin Džamalija. Zolja ga rasturila. I on je s jednom grupom volio zalaziti među četnike. Redali su uspjehe, to ih je dalje vuklo... Major je upozoravao, nisu marili... Jučer se desilo!

To je uticalo na Majorovo raspoloženje. Počekaćemo na sljedeće odobrenje. Ovaj smo put još i imali sreće, bez obzira što je i sam Major priznao da je ono što je urađeno - urađeno profesionalno. Ali, prvo je - da nismo trebali ništa raditi.

Poranili smo s junačenjem, prvo trebamo naučiti mudrost. Rat bi mogao potrajati, biće dana za dokazivanja hrabrosti. Istakao nam je razliku između hrabrog i budale, budala ima manje šansi da preživi.

Nije nas niko tjerao. Nismo ni išli, niti ono uradili da bi za to dobili neko priznanje. Da bi bili pohvaljeni pred strojem.

Uradili smo - ono što smo mislili da je ispravno. Nagradu smo dobili: živi smo se vratili, Ibro i Hana su nam toliko puta zahvalili...

Mučne su prognoze onih koji nisu išli, koji žure s najavama da ćemo biti prvi koji će biti „zavaljeni“. Mučne, jer ne razumijem da oni o tome uopšte razmišljaju. Do sada je sve na principu dobrovoljnosti, što baš njima odgovara. Dok je ovako oni sigurno ne mogu biti zavaljeni. Po njima ispadosmo budale, što i mi nismo ostali na Trebovoj i uživali u izležavanju.

Počinju nagađanja ko će od nas prvi poginuti...

                                 ***

Vraćam se u šator, od sve ove priče mi još više bubnja u glavi. Majora hoću da razumijem, komandant je, odgovoran. Mi smo pogriješili. Neko bi od nas trebao i odgovarati. Neće, samo zato što nam je Major dužan.

Zanima me šta je to bilo s Eminom. Sačekaću da i Mufu dosadi slušati to što se napolju zbiva, koje je iz priče prešlo u svađu. Koja nema smisla, koja nam najmanje treba.

Neću dugo čekati, nisam jedini pametan. Uskoro, još njih nekoliko shvata da je u šatoru ljepše, tiše.

-          Gledaj Mufa, što se uzvrtio – ko drugi, Džemo je još s ulaza na ovaj način počeo – jes mu se guza osafunjala. Mogu misliti koliko ju je samo noćes puta preznojio. Skini hlače da vidimo, ja mislim da je krv sve podlila! Garant, pet dana nećeš moći sjesti na nju!?

-          Ni malo se nije osafunjala, koliko će tvoja samo ako te se dočepam...

-          Bez šale, kako prođoste? – prekida Rašid.

-          Ko? Mufo ide k'o momčić! – svjedoči Fadil.

-          Momčić i jesam – Mufu se otelo, pa se odmah i zarumenje ne mogavši prikriti osjećaj nelagode zbog izgovorenih riječi.

-          Ja vam kažem – Fadil ga pođe ispraviti – ako hoćete, Mufo ide bolje neg ja. Nek priča šta ko hoće, ja bih rađe s njim nego s nekim drugim.

-          Ja sve kontam da je on zaleg'o tu negdje na Videžu i samo čeko da se vratite – Džemo nije imao granicu kada je trebalo Mufa provocirati.

-          Nikad, stari. Sve je s nama iš'o. Sve do Bistrice. Dokle i mi.

-          Što samo do Bistrice? – malo zbunjeno je Dževad reagovao.

-          Ne može se više. Ono, da je trebalo, nosili bi mi i dalje. Samo, Emin je krupan momak. Ko što je bio Ramo Pekas rahmetli. Vrijedan, prava momčina. Da je bio nejači, ne bi ti ga ni pretek'o. Nego: mlad, krupan, zdrav... Svega je njega zolja razvalila. Ko nije vidio - ne može mu se opisati. Strašno je bilo gledati. Još smo ga mi vidjeli - pošto su ga ovdje malo zakrpili. Kad smo ga počeli nositi, ja sam mislo neće ni dokle. To je sve živa rana. Onda, valjda mu bolovi utužili, jadi on, grči se, moraš paziti da ga još ne vrijeđa, da polahko nosiš, pa nam to još otežava. A nije nas mnogo ni pošlo. Ja da sam se pito - bez četeres ljudi ne bih kreto. Noć, svakakav put, kiša, mokro i klizavo, jebeno pravo. Daj Bože, da pretekne...

-          Dobro, ko ga je dalje preuzo?

-          Kad smo pošli odavde, ponijeli smo i cedulju od Majora. Zapravo, prvo su ga donijeli njegovi s Vučeva. Dovde. Jedni su se vratili, četvorica su tražili da nastave. Oni bi ga, da su mogli, sami nosili. Međutim, zato smo se mi i javili. Ovi što su se vratili, već su bili crkli. Zajebano je, čovjek umire, nema stajanja. Stalno smo se mijenjali, al opet utuži. Nama je i rečeno da idemo samo do Jelečaka, njima je naređeno da dalje preuzmu. Jedino su ovi, valjda su mu to neki rođaci, produžili i dalje. Nema od njih više neke vajde, ali...

-          Kud je najviše ranjen? – neko je i ovo morao pitati.

-          Kud je najviše ranjen? Svukud. Nema kud nije. Meščini da nema mjesta gdje nije spržen. Kolko sam ja razumio, oni su pošli negdje u izviđanje. Ako nije - dolje negdje oko ceste! Četnici ih primijetili, pripušćali, ispalili zolju. Ona heknula, valjda, njemu pred noge. Svega ga razvalila. Ne znam, možda je jedan i pogino – ovdje je zastao, sačekavši da ga možda Mufo ili Zaim isprave, a kako se to nije desilo nastavio je – uglavnom, vâs je izranjavan. Po licu, čitavu tijelu. Nema milimetra... Valjda su ga tamo bili umotali u zavoje... svega! Kažu da je vrišto i molio da ga ubiju, da se ne pati. Eto, kažu da su i sami kontali da neće ni do Trebove.

-          Kud ga dalje nose?

-          Šta znam, tamo na taj Grebak. To je negdje iznad Jabuke, čuli ste na radiju. Tamo su, valjda, ovi Fočaci što su izbjegli iz grada, Ustikoline i Miljevine. Neki su i u Goraždu, kako je ko uspio izaći. Tamo ima, valjda, pravi doktor! Sad, mi ne znamo kuda se tamo ide. Neđe se Bistrica pređe, onda valjda preko nekih šuma... Ja ne znam ni kud smo mi sinoć išli, ne bih znao ponovo otići. Čuo sam, neko je spomenuo, da je to put kojim je i Major došo iz Hrasnice... Došli smo u neki katun, zar Jelečki! Javili se njihovom komandiru. Sejo Prazina, nisam ni zno da i tamo ima Prazina... Nema govora, on je odmah skočio, a mislim da su i pili kad smo došli. Usto je, sabro za čas pedesetak ljudi, on na čelu. Petnestak ih je išlo s nama, svi ostali ispred. Mi smo ga nosili još dva sata, onda su nam ovi rekli da se vratimo. Oni su ga preuzeli, s onom četvoricom. Sejo i ovi su obezbjeđivali taj nekakav prolaz.

Ovdje je Fadil mogao završiti. U šator su već ušli i oni koji su i vani bili najbučniji. Njihovi su komentari ponovo išli u krivi smjer. Njima je smetalo što su i u ovu, nikako opasnu akciju uključeni i naši ljudi. Tvrde da smo od dolaska iz Trošnja samo predmet stalnog iskorištavanja. Koliko god bilo blizu istine, teško je za slušati.

-          Hajde, sada, pričaj ti meni kako je bilo u Trošnju – tiho me Mufo podsjeti.

-          Samo par minuta, da ubilježim u dnevnik. Neću ja dugo...

Bio je nadvijen nada me, pokušavao je čitati, pratiti me.

Zato sam završetak zabilješke izgovarao naglas:

-          Kada smo ušli u šator, vidio sam da nedostaju Mufo, Fadil i Zaim. Na Vučevu je zoljom teško ranjen Emin Džamalija. Oni su se priključili drugoj grupi dobrovoljaca koja ga pokušava spasiti i donijeti do Grepka. U Božjim je rukama hoće li preživjeti. Što je bilo u ljudskim, učinjeno je – poturivši olovku, zatvorivši rokovnik, okrenuh se Mufu - vidiš, buraz, ni slova o ovome što se cijelo jutro brbljalo!

                                                            rijeka Sutjeska