II - 2 / Bog i Bešović

„Golubice b'jela, što si nevesela?“

„Kako ne bih bila jadna, nevesela;

Kad moj golub leti od jata do jata,

i on ljubi lice druge golubice,                                    15.juli 1992

druge golubice – moje jaranice!“

„Golubice b'jela, nemoj tugovati,

tvoj će golub b'jeli tebi da se vrati!“

U pravu je moj brat Mufo, koji je na svaku nedaću odgovarao jednostavno - i ovo će se zvati jučer!

Koliko samo jedan dan izgleda drugačije, već nakon dvadeset i četiri sata. Svi koji smo prekjučer ili preksinoć išli na zadatke, usljed lošeg vremena, napornog puta, umora, a ponajviše dočeka, malo smo se ljutili i sami na sebe. Činilo nam se kako nam je potreban duži odmor.

Međutim, ni u logoru se više o tome ne priča. Ibro i Hana se navikavaju, a vratili su se i oni koji su Emina pratili skroz do Grepka.

Logor opet bruji. A ja sam sve zapisao u samo jednoj rečenici: „Major je, s još desetak momaka, i prethodnih nekoliko dana angažovanih na istom zadatku, među kojima je i naš Salem, otišao u završno izviđanje puta kojim planira izvesti organizovano izvlačenje svih civila s Trebove“.

Mislio sam da je to sasvim dovoljno. Što se mene tiče, i to već zovem - jučer!

Listajući dnevnik, prvi put pomislih da možda malo ne škrtarim. Možda sam trebao slikovitije opisati Eminovo ranjavanje, možda koju rečenicu više o Salemu i ostalima koji su otišli s Majorom.

Ne, nisam. Zapisao sam ono što tačno znam. Kada god vidim imena Fadila, Zaima i Mufa, prisjetiću se i onog što su oni pričali. Isto će važiti i za Salema, kada se vrati.

Osjećam da bi današnji dan mogao biti još prazniji, a pošto sam već zaboravio na umor i prošle nedaće, odlučih opet prošetati logorom. Možda saznam nešto što nisam znao, zabilježio. Poslije, možda, pomenem i posjetu poznanicima na Zavidežu.

Ta ideja me i navela da prvo potražim Buljana.Vijest da ga nema opet me asocira na Zavidež. Ipak, ja za isto planiram jedino koristiti noć.

A, možda u Buljanov katun nisam ni svratio radi njega. Blizu je Hedo Poturak, pa kad već Buljana nema, „obavezno“ će me put navesti na njegovu kolibu.

Prilika da upoznam i Muja, Hedovog sina. Bio je nekoliko godina stariji od mene. Na ćehri sam mu vidio da je vesele naravi, a i stasom je - na oca.

Mada se nisam raspitivao, saznao sam i zašto je tu. Dočuo je da Major sprema izvlačenje civila, pa se želio raspitati o pojedinostima. Svakako želi biti u pratnji kada mu majka i sestra budu išle. Kako Majora nije zatekao, odlučio se zadržati na ručku a potom vratiti na položaj. Babu ostavlja amanet da mu javi kada dođu na red.

Jedan dio njihovog razgovora mi je privukao pažnju:

-          Zbog čega li Major žuri s napuštanjem Trebove? – pitao se Hedo.

-          Zbog takvih kao ti – poluozbiljno odgovori Mujo – dok su žena i djeca blizu vas, vi nećete nikud maći!

Kako mi ništa novo nije imao kazati o onome što se događa na položaju, to se nisam imao potrebe duže zadržavati. Rekao sam im da idem do Semira Kovača. To mi je palo na um jer sam pri dolasku na tom putu vidio Šeću, Hedovu kćerku, u društvu neke drugarice.

Bile su malo udaljene, a Majorov naum sasvim blizu, te se odlučih samo pozdraviti.

-          „Bože, za ovih se deset dana još i proljepšala – pomislih, pa se prisjetih onoga što maločas čuh – stvarno, zbog čega Major žuri... Zna Major šta radi!“

Samo, možda sam se ja sad ipak trebao okrenuti? Šta bih time dobio? Jednu lijepu uspomenu? Na djevojku koju nikad nisam iskreno zavolio. Ili, možda i jesam? Znam da je nisam poljubio. Priznajem da mi se sviđala. Onda, šta mi je trebalo još pa da je i zavolim? Prilika da joj to kažem? Prilika koju nisam imao, ili nisam želio? Od koje sam bježao...

Nije važno. Nisam je uspio zavoliti, ali ni povrijediti. Osim, ako...

Osim, ako ona nije stigla mene zavoljeti. U tom je slučaju i bolje što se nisam okrenuo. Zapravo, sada je već i svejedno. Koliko god sam sporo išao, već sam sklonjen od njenog pogleda.

-          „Da bar sada glumim u nekom srećnom ljubavnom filmu!? Još ne bi bilo kasno da se lagano okrenem i potrčim. Sastali bi se negdje na onome malenom brijegu, i strasno poljubili. To bi bila prava prilika da jedno drugome priznamo da se volimo...“

Misli sam vrtio u krug, presijecao ih tihim uzdisajima, žalom što ovo ipak nije nikakav film. Sve dok nisam stigao u Tođevački katun.

Zatekoh sva tri brata Kovača, slagali su drva uz kolibu.

-          De, pomozi! – umjesto pozdrava, Semir mi se osmijehnu.

-          Nema potrebe, pri kraju ste – „otpozdravih“, te dodah jednu bilju na drvljanik – ovo, samo da se mogu zakleti da sam vam pomog'o... Šta ima nova u vašoj mahali?

-          Vidiš!

-          To vidim. Ali, pitah šta ima nova?

-          Koliko znamo, ti donosiš novosti.

-          Pusti to, to su već stare vijesti. Ja nisam došao da se hvalim, nego mi dosadno. Ništa se ne dešava, nekako mi tmurno sve.

-          Mora biti. Major otišo!

-          ? – pogledah ga kao kad neko ne razumije što je čuo.

-          Uvijek je ovako kad Major ode. Pogotovo sada.

-          Zašto „pogotovo sada“?

-          Znaš zašto je otišo?

-          Znam. U stvari, čuo sam.

-          Ne kontaš?

-          Ne kontam. Zapravo, ne kontam šta bih trebao da kontam!

-          Već se neko vrijeme priča, od kako ste vi i Borčani došli, da Major želi sve civile izvući odavde. Hoće ovdje da zimujemo. Znaš kakvo je stanje s hranom, bezbeli. Namjerava zadržati samo sposobne za borbu. Što se prije riješi viška ljudi, više hrane za one što ostaju. Evo, recimo, od nas ostajemo samo ja i babo...

-          I ja ostajem – Caka je oštro reagovao, nije primijetio kada mi je Semir namignuo – rek'o sam vam, možete vi mene tjerati ali ja ne idem. Svakako se mora noću ići, kao da mi se problem sakriti i vratiti.

-          Nije problem u tebi, nego Major računa na borce – Semir „isprati“ Caku u kolibu, zatim nastavi razgovor sa mnom – Narod to ne shvata. Nekoliko je puta išao i razgledao taj put. Njime su oni došli iz Hrasnice, njime su odnijeli i Džamaliju, ali je ovo drugo. U konvojima će biti puno više ljudi. To treba dobro izviditi, isplanirati. Međutim, seljaci k'o seljaci. Svi hoće u prvu turu. Načulo se da će ih biti „boga pitaj kol'ko“. Boje se da će samo, možda, prva grupa uspjeti. Neki, čak, kontaju da će s prvom i Major zbrisati. Ima i onih koji misle da je on već zbris'o, pošto se pročulo da ga neće biti pet-šest dana. Danas je još i dobro, tek će nastati panika. Vidjećeš!

-          Ja sam mislio da se njemu bezrezervno vjeruje.

-          A-ha, ali samo kad je ovdje. Čim ga nema, svima je sumnjiv. Odmah možeš čuti: Nešto sprema, muti... i tako. Mi smo takvi!

-          Svi!?

-          Normalno da nisu svi. Ali, vjeruj mi, većina je. Najviše mu se zamjera što je oko sebe okupio previše svojih. Druge je zapostavio. Što, recimo, nekog od vas nije uključio u Komandu?

-          Čekaj, drugar, zar mi baš ti nisi prič'o, kad je doš'o njegovi su mu najviše vjerovali. Zar nije logično da i on njima najviše vjeruje.

-          Jeste, ali tek u početku. Pitanje je povjerenja, treb'o je od svakle ubaciti ponekog u Komandu. Ne bi se sad ovako pričalo, svak bi svojima objasnio šta on tačno namjerava.

-          Ne slažem se sasvim. Ja sam ovdje tako kratko, ali, vjeruj mi, ja njemu više vjerujem i kad ne znam što smjera, nego da mi to neko moj pokušava objasniti. Drugo, zar nije već Salema uzeo uza se!?

-          Ama, vjeruje se njemu. Ali, hoće ljudi da ga uvijek imaju na oku. To je baš zbog toga što mu se vjeruje, kad ga nema to ti je ludnica... Hej, ne znam jesam li ti pričo, on se odmah na početku oslobodio dvojice izdajnika!?

-          Koliko mene sjećenje služi, nisi.

-          Jašta je. Nekako je on sazn'o da su dvojica naših išla četnicima i izvještavali ih o našim pokretima, pripremama...

-          Odavde?

-          Ma, jok. Dok su bili u selu, doli. E, čim su i oni ovdje izašli, on ih je uhapsio. Reko sam ti da je napravio neku policiju i sud. Osudio je i njih bio na smrt. Kažu da je bilo povuci-potegni da se to i izvrši. Ko će ga znati zbog čega i kako, uglavnom, smrtna im je kazna preinačena u protjerivanje iz logora. Jedan se, navodno, dočepao Konjica i slobode, drugog su, valjda, četnici ufatili i ubili. Vala, da ih je i ubio, ko im jebe mater...

-          I ja kažem. U ratu je normalno da se izdajnicima sudi. Kažem ti, sreća naša pa nam ga je Allah poslao. Uostalom, što bih ja mučio svoj mozak, kad imaju Bog i Bešović da misle!

Semir se na ovu moju opasku kratko nasmijao, zatim se još nečeg sjeti:

-          Znaš li ti Seja Bajrovića?

-          Seja Bajrovića? Iskreno, nikad čuo. Ne znam, zašto bih ga trebao znati?

-          Ah, to ti je jedna velika blentovina. Treb'o bi ga znati, jer si isti on...

-          Hvala!?

-          Nisam baš tako mislio. Nije Sejo blentav, pametniji je on od mnogih, samo se pravi. Uostalom, upoznaćeš ti njega sigurno. Već si ga, garant, i viđao, često ovud' galami. On ti piše pjesme, klepa stihove... Ono si i ti pis'o pjesme, a i neki roman?

-          Pomalo!?

-          Baš, šta ti ono bi s romanom? Bio si ga dao na štampanje?

-          Ah... Bio sam se zainatio. Znaš da su me zajebali za onaj konkurs, a bio je tako naznačen, kao literarno-istorijski, tema - Onaj rat. Profesor Dobro Bjelogrlić  mi poslije prič'o, nije mi rad proš'o jer sam slabo markir'o imena, lahko se prepoznavao čuveni četnik Rade Radović, odnosno njegov sin Bude, dugogodišnji naš gradonačelnik. Od te priče, koju sam bio naslovio „Nit Musliman, niti Hrvat, ni Srbin, već Jugosloven i prije svega čovjek“, ja napravim roman. Malo sam ga bio umotao, k'o da bude dječiji, tako ga i nazv'o „Djetelka s četiri lista“. Možda je u njemu bilo i malo slutnje ovom jadu, ali sam mislio da mi se sve poklopilo. Sve mi bilo ispalo u znaku broja osam, a to je, po numerologiji, broj sreće. Ona priča od koje je roman nastao, dođe mi osmo po redu poglavlje. Od ukupno šezdeset i četiri, što je, u stvari, osam na kvadrat. Ukupno je imao dvjesto pedeset i šest stranica, a to je, opet, dva na osmu! Zamisli, još sam ga i završio osmog osmog osamdeset osme. Dobro, kad sam vidio da može tako ispasti, malo sam ubrz'o s vremenom a malčice razvuk'o s tekstom, što će reći - naštim'o. Blaže kazano, doštim'o. Eh, onda sam davao nekima da ga pročitaju, da vidim smijem li ići s njim. Uvažio sam neke korekcije, a u tom mi dođe poziv u vojsku. Tamo sam ga prepis'o u dva primjerka. Kad se vratih, ponudi mi onaj mladi profesor književnosti, nikako da mu se imena sjetim, nije meni predav'o... da ga odnese u Pljevlja, tamo ima štamparija... Eto, drugi primjerak je negdje tamo. Prvi mi je izgorio s kućom, a bezbeli da ni taj neće bolje proći. Džaba naslov, džaba simbolika broja osam.

-          Možda je i sreća što ga nisi objavio!?

-          Ne mislim. Mada, najmanje mi je toga žao. Žao je čovjeku i slika, ali je sve to ništa - spram glavi. Nek sam ga ja glavu izvukao, da su bogdo i ostali živi izašli, sve drugo... Nego, šta bi s tim Bajrovićem?

-          Jah! Rekoh, klepa i on stihove.  Ali to nije ništa šta sve njemu na um ne padne. Baš, maloprije prođe ovuda neki Borčak. Pita Seja, zna da se on često vrzma oko Majora, gdje je to Bešović. Znaš šta mu je Sejo reko?

-          Znaću, ako mi kažeš.

-          Kaže ti njemu Sejo „Jarabi, šta me pitaš - Zaim ti je kao Bog, on je tamo gdje ga zamisliš!“

-          „Zaim je kao Bog, tamo je gdje ga zamisliš“. Mudro, i blizu istine! – shvatih ovo kao najbolji momenat da završimo – pomogao sam ti oko drva, ali mi ne moraš zafaljivati. Odoh probati tu Zamrštensku vodu.

                                  Ploče, napukli stećak