Kol'ko kuje, daleko se čuje:
"Stan' dorate, stani dobro moje,
ne kujem te da te preprodajem.
Već te kujem da s tobom putujem,
da putujem sebi po djevojku!
Ako Bog da pa je dovedemo:
zlatne ću ti ploče udariti,
zlatne ploče i srebrne čavle."
Povratkom u logor, još sam i žalio što nije duže trajalo. Od nogometa danas neće biti ništa. Major je imao druge zamisli. Kod njega će na razgovor standardna ekipa, mi ostali se trebamo javiti Ahmetu Ožegoviću Buzdu, glavnom logističaru.
Tu nas je čekalo još svega dvadesetak ljudi s Trebove. Na licima nekih od nas, time je izazvano novo razočarenje.
Mene je iznenadilo nešto drugo. Rečeno nam je da svi odemo do pašnjaka i uzmemo - po konja. Niko i ne pita, znamo li raditi s njima. Ni ja se nisam bunio, sjetih se one - kud svi Turci, tu i mali Mujo!
Zadužili smo i samare, što me već nije čudilo. Malo jeste kad nam je rečeno da uzjašimo. Opet nismo pitani za vještine.
Praviću se vještiji, ili me je stid reći da nikad u životu nisam jahao. Da ako naučim!
Sva trema me brzo prošla. Počeo sam uživati, čak mi se činilo kako je ovo puno ljepše od vožnje bicikla, ili recimo skijanja. Još sam se pitao kako je tek lijepo u sedlu, kad je ovako u samaru. Poželio sam to sedlo, ali i pištolj za pasom, čizme s mamuzama, kakav izgledan kaubojski šešir... Jedino nisam razmišljao o tome kako se mine postavljaju i skidaju.
***
Lijepe se misli brzo prekidaju. Čuti motorku značilo je biti blizu kraja jahanja. Sad nas je čekao posao, prikupljanje usječenih drva.
Ali, ni to nije sasvim jednostavan posao. Ne mogoh reći da nikada nisam sabirao drva, ali je mala nervoza bila vidljiva.
Sreća da je s nama išao i Buljan. Naše jaranstvo je još svježe, pa se najlakše mogu osloniti na njega.
Znao sam, osjećao da je on, iako još prilično mlad, ipak veoma vješt u svim seoskim poslovima.
Samo sam ga pratio, trudeći se da usput učim. Kao da će mi ovo više trebati, nego znanje o minama.
Buljan se potvrdio kao jaran. Nije mu bilo žao trošiti vrijeme na mene. Nije se puno ni čudio, nije me ni zadirkivao zbog neznanja. Trudio se, usjekao je svoje račve a onda pomogao da i moje budu jednako dobre. Naučio me i postaviti ih uz konje, konop pripremiti, pravilno složiti tovar, poslije ga i čvrsto vezati. Na kraju je sve sam utegao, pošto je prethodno jednom moj tovar rastovario kako bih ga ja sam pripremio, naravno uz njegovu pomoć. Čini mi se da ću sljedeći put znati sam.
U logor smo se vratili zadnji, a trebalo je dotjerati još jednu turu. Zato, ovaj put, neću uživati u jahanju. Naveo me je da galopiramo.
Sad je do izražaja došlo moje neiskustvo. Na bedrima sam imao osjetljive tragove, da bar dva dana dobro pamtim ovo prvo jašuće iskustvo. Buljan takvih problema nije imao. Pitah se zbog čega nam nije održan i koji čas iz jahanja.
Ipak, uspjeli smo pristići jednu grupicu, koja se baš i nije žurila. Jednim pogledom sam vidio da su u pitanju „odabrani“: Fadil, Džemo, Mufo, Selćo, Alija, Remzija i Jako. Tovarili su lagano, više se baveći zbijanjem međusobnih šala nego tovarenjem.
Meni je to odgovaralo, znao sam da ovaj put neću kasniti. A skoro sve sam sam uradio.
***
Taman smo svi bili gotovi i pošli, začu se čudna grmljavina.
Dok sam ja pomislio da je zagrmilo iz vedra neba, Buljan je znao o čemu se radi:
- Avioni! – uzviknu glasno, pustajući konja.
Drugi su bili pribraniji od mene, pa su i prije učinili isto. Do ulaza u šumu su i prestigli Buljana. Ni ja nisam puno kasnio, nepribranost sam nadoknadio brzinom. Nisu se stigli ni zapitati šta je sa mnom, i ja sam se prebacio preko međe u potok uz šumu.
Prvo bombardovanje je bilo daleko od nas, po Basarićima, bar su tako procjenjivali Džemo i Buljan. To nije značilo kraj opanosti. Prema Buljanovom iskustvu, neće Trebova ostati zaobiđena. Još najmanje dva naleta, od čega bar jedan ovuda.
Ipak, oba. Tri aviona, ali za moj prvi susret s njima više nego dovoljno. I više nego strašno. Jedino dobro je što nije dugo potrajalo. Naravno, i što nisu blizu padale.
Lijepo je bilo čuti da su dva naša mitraljeza odgovorila. Mada je jedini efekat bio što nisu pretjerivali, štedi se municija.
A iščekivajući da postanemo sigurni kako je s bombardovanjem gotovo, pomenuh konje. Oni su se jednako usplahirili i onako pod teretom ko zna gdje uzgrabili. Mislio sam da ćemo ih morati ići tražiti.
Međutim, nisu oni bili jedine životinje koje su četnički avioni iznenadili...
Zelengora,
vrh Planik
