Čuvam ovce kraj zelene
jove,
mene majka ispred kuće
zove:
„Hajde, nado, i potjeraj
stado,
doš'o Rade dare da ti dade.“
9. juli 1992.
„Ovce mi se kući ne vraćaju,
„Ovce mi se kući ne vraćaju,
Radovi mi dari ne trebaju.
Imam dragog, ljubim ga
odavno,
za njega ću ja da pođem,
nano!“
S pečenjem nismo
prenagljivali, a neočekivano ljubazni domaćini su se potrudili da noć provedemo
u udobnom.
Nismo prvi ustali.
Dok smo se umivali, shvatili smo da su svi, s izuzetkom djece, poodavno na
nogama. A jutro se tek budilo.
Doručak smo kanili
preskočiti, zbog onih koji još uvijek pogleduju prema svim prilazima Trebovoj.
Zbog čega ih više mučiti.
Kada smo se
povratili kolibi, s namjerom da se pozdravimo i još jednom na svemu zahvalimo,
čekalo nas je iznenađenje:
-
Jebiga, ovce su
vam pobjegle...
Gledao sam čovjeka u oči, vidio sam laž. Za
razliku od Buljana, koji je očekivano bio miran i kojeg je jedino zanimalo da
čim prije pođemo, iz mene je izbijala bujica bijesa. Ispred nje se probijala
jedna riječ koja je odjekivala cijelim mojim tijelom, a nikako nije uspijevala
doći do usta.
-
„Zašto? Zašto?
Zašto?“ – pitao sam se, a niko me nije čuo.
-
Pusti ovce,
hajdemo se javiti da smo živi, pa... – Buljan je skoro zamucao.
-
Neka. Smiri se.
Nisu mogle otići daleko...
Buljan je glavu okrenuo ustranu, opsovao nešta i
nogom šutnuo neki kamenčić. Ja sam bijes savlađivao nekako, razočarenje nikako.
Pokajao sam se zbog mog insistiranja na konaku i sažaljevanju ovih ljudi, nisu
toliko zaslužili. Povjerovah da bismo sinoć izdržali i da smo odmah produžili.
Ipak, nisam se želio predati tek tako:
-
Kad ste vidjeli
da ih nema?
-
Jutros, kad je
hanuma izlazila. Vidjela je otvorene vratnice.
-
Kako su se
otvorile?
-
Žica, valjda, nije
bila dobro stavljena!?
Osjećao sam da su odgovori pripremljeni. Odustao
sam od namjere da se raspitujem kako se moglo desiti da tor napuste samo „naše“
ovce, mogao sam i sam nastaviti njihovu priču, po kojoj su one već na putu za
Borač.
Istina je druga, znao sam, ali ne i kako da je
dokažem. Po ponašanju nekih žena, zaključio sam i da u ovoj krađi nisu svi
jednako učestvovali. Da ima onih koji se plaše Božje kazne.
Jedini je način, da ih pronađemo. Koristiti
njihovu pomoć bi bilo glupo, gubljenje vremena. Bez njih su nam šanse nikakve,
opet gubljenje vremena. O tome da pođemo za ovcama prema Borču, iako bi ih brzo
stigli, da je to istina, nisam razmišljao.
Kako god, potrebno nam je vrijeme:
-
Ništa, Buljane,
idemo ih tražiti!
-
Ti si lud!
-
Ne možemo se
prazni vratiti. Bićemo mi krivi što smo zalutali. Dok god budemo pričali,
pitaće nas gdje su nam ovce. Šta da im kažemo?
-
Istinu!
-
Vjerovaće? Ma
daj!
-
Ko ne bude
vjerov'o, nek ide do Vite Bare, nek pita!
-
Davno smo mi
otud. Ko zna jesu li oni ljudi još tamo.
-
Ama, zaboli
me... Svega mi je dosta! Jebe mi se, i za Borač, i za ovce, i za Trošnjane...
Ne znam, ni koji je kurac mene tjer'o da idem...
-
? – uputih
oštar, prijekoran, pogled nevjerovanja, znao sam da ne misli tako, posebno kod pominjanja
nas Trošnjana, inače ne bi ni išao.
-
... i za
Bešovića! – ispravljao se.
Tražio sam vrijeme, i mislim da sam ga
iskoristio. Imao sam ideju. Samo sam još trebao Buljana navesti da me
razmišljanjem prati.
Odvojio se, odbijajući da me dalje sluša. Prvo je
bio sjeo, a onda je svoje nezadovoljstvo počeo drukčije iskazivati. Skakao je,
gicao se, jojkao, udarao zrak, izvodio ples sličan indijanskim.
Sačekao sam da to prođe, pa prešao na plan.
-
Nećemo dugo.
Najviše, dva sata. Da se možemo zakleti Bešoviću da smo tražili. Znaš da se
neće pomiriti s gubljenjem ovaca koje trebaju prehraniti Trošnjane. Zašto ih
nismo čuvali, kako su mogle „nestati“. Neće vjerovati, misliće da su
ukradene, ili da smo ih prodali. Odmah će poslati policiju da ih traže...
-
Zar ne možemo
reći da smo tražili!?
-
Možemo reći, ali
se ne možemo zakleti. Osim toga, ne možemo se rano ni vratiti. Pa, misliš da i
nas neće s njima vratiti, moraćemo „policiji“ pokazati kuda smo ih tražili.
Znaš Limana, i svog rođaka Lata, brzo bi nas uhvatili u laži. Ništa, idemo
pogledati da nisu pošle nazad. Sigurno nisu daleko, gladne su, usput pasu...
-
Ja i Mujo ćemo
vam pomoći – sve vrijeme, naš razgovor su slušali i oni kojima se nismo stigli
zahvaliti na svoj pomoći, uključujući i ponuđenu, koju sad nismo imali razloga
odbiti.
Naša potraga je bila u toj mjeri potragom, samo
što smo je tako nazvali. Išli smo pravcem kojim smo ovce i dotjerali, i nismo
nalazili ništa što bi i slutilo da su se istim putem vratile.
Kada smo svi zaključili kako smo se dovoljno „trudili“,
riješili smo da se vratimo. Čekalo nas je „iznenađenje“!
Sve ovce su bile tu. Pokušali su nam objasniti
kako je jedan od starijih domaćina prošetao do jednog obližnjeg pašnjaka, i tu
ih zatekao. Mi smo prihvatili progutati tu priču.
Ali, iznenađenjima nije bio kraj.
Buljan, dok smo bili u neplaniranoj jutarnjoj
šetnji, i nakratko se uspjeli odvojiti, pošto sam mu pojasnio ono što još nije
bio shvatio, dajući mu garanciju da nas ovce već čekaju, nije gubio vrijeme.
Napravio je i on svoj plan, samo je čekao da vidi ovce.
Pozvao me je da se operemo na vodi. Iskoristio je
to:
-
Šta misliš, da
ostavimo ovce ovdje!?
-
Molim?
-
Neka ih oni
čuvaju i paze. Popolovićemo. Pola njima, pola nama. Mi ćemo, kad god mognemo,
dolaziti po jedno janje. Jebiga, ovoliko se mučili, za šta? Oni su dotjerali
dosta, ali ćete biti više gladni nego siti. Major ne da da se puno kolje. Za
ove niko ne zna, što džaba gladovati...
Sada sam ja odlučio sjesti. Bilo mi je lakše gledati u zemlju nego u Buljanu u oči.
Ne znam koliko se on plašio da ću dugo razmišljati, ja sam sebi dao par sekundi, tek da najbolje formulišem između čega biram. Prvo mi dođe misao da imam iznenadnu priliku Buljanu pokazati kako znam
cijeniti to što je sve vrijeme, bez obzira na male nesuglasice, ipak bio uz
mene. Za etiku, biće drugih prilika. Rat je...
Još ćemo popiti ječmenjaču, i na kraju se, ipak,
prijateljski rastati s našim novim poznanicima.
Govza, rijeka iznad Jeleča
