II - 9 / Brzo napredujemo

Meho prođe kroz goru zelenu,

kroz goru ga zaboljela glava.

„Vita jelo, što me boli glava?“

„Mladi Meho, od mene ti nije.

Majku imaš, majka te je klela!“

„Neće mene moja majka kleti,

nema sina do mene jednoga!“

„Sestru imaš, sestra te je klela!“
„Neće mene moja sestra kleti,

nema brata do mene jednoga!“

„Ljubu imaš, ljuba te je klela!“

„Hoće ljuba kleti i prokleti.

Od te kletve ništa biti neće,

sama će mi uminuti glava!“

Ovaj put smo, svi jedva čekali da nastavimo. Mogao sam se kladiti kako do sljedećeg zaustavljanja niko u našoj blizini neće ni riječ progovoriti.

Ali, nije moglo biti tako. Kolonom se pročula vijest, u koju i jesmo i nismo vjerovali. Major je među nama!

Tek sada nam ništa nije bilo jasno. A ne znam ni koliko se više isplatilo razmišljati i o čemu.

Da je Semir mogao, vjerujem da bi se najradije sad i sam vratio. Opet, prilično sam uvjeren da ga ni u tom slučaju Caka ne bi slijedio!

Novih sat vremena napornog pješačenja zaleđuje sva druga razmišljanja. Sve nam je manje jasno da baš ovako moramo. Ponovo smo navedeni preko jedne brisane kose, više se nismo pitali zašto. Ovo nije mogao Mujo sam smisliti, ovo je moralo doći iz Majorove glave! Znali smo da nas uskoro čeka kratki, do sada najočekivaniji predah.

Nisam dao Semiru da nastavi prijepirku s Cakom. Nemamo se čega plašiti, bar dok je Major s nama. Niko, opet, ne vjeruje kako će on napustiti Trebovu... Želio sam da opet pokušamo prozrijeti u njegove zamisli.

-          Ne mislim da ćemo preko Sutjeske – Semir je ispravljao svoje ranije procjene – do sad bi je prešli. Biće zaista da nas testira, od njeg se svašta nadati. Ludo jeste, odoka se moglo procijeniti ko može - ko ne može. Bojim se, ako ovako nastavimo, sutra niko neće moći maći.

-          Što džaba sebi jedete mozak – Alija je sada, prvi put, iznio svoje mišljenje – zna Major kud nam je najlakše proći kroz četnike. Zato nas je ček'o. Mora da ima mjesto koje moramo proći po noći, zato nas ovako i lomi, da stignemo tu za vida.

U jednome je Alija bio potpuno u pravu. Džaba jedemo sebi mozak, sve drugo su nagađanja.

                                        ***

Da je tako, konačno shvatamo neposredno poslije nastavka puta.

Samo stotinjak metara dalje, okrenuti smo putem lijevo. To i ne bi bilo čudno da desno nismo primijetili dio kolone koji je očito išao u drugome pravcu. Samo potvrdu, ne i objašnjenje, dobijamo ubrzo. Kolonom se pronosi glas da smo podijeljeni.

Da nam više ništa ne bude logično, dovoljno je što smo znali da su u našoj polovini svi bez oružja, sem Muja i možda još nekog koji su na čelu!

Još smo u kotlini koja je daleko od toga da je bilo kome od nas dobro poznata. Povrh svega, i tempo kretanja je dodatno pojačan.

Ponovo prolazimo jedan dio puta koji je bio na čistini. Prijeđel se nije vidio, ali jeste pejzaž koji je podsjećao na njega. S tim da smo sada mogli biti samo udaljeniji!

Sve smo bili umorniji, sve manje smo razumjeli ono što radimo...

Na sljedećoj pauzi nam se pokušala otkloniti makar jedna dilema. Trebalo bi da smo se razdvojili iz čiste bezbjednosti, i da ćemo se uskoro ponovo sastati s Majorovom grupom. Ludo je bilo misliti nešto drugo, da ćemo samo mi u Goražde, mi bez pušaka.

                                           ***

Ako je i briga manje, situacija nije nimalo jasnija. Bar je pauza potrajala malo duže. Srećom, ne toliko da bi neko još i zadrijemao.

Popustio je i tempo. Laganim hodom, već za pola sata ponovo smo išli preko neke kose. Kratak odmor, malo hoda i opet preko kose. I s nje je pogled išao prema istom ili sličnome pejzažu...

Nešto je bilo sve izvjesnije, toliko brzo napredujemo a toliko malo prelazimo. Logika koju je samo Major znao!

Kada smo sjekli sljedeću kosu, morala se učiniti poznatom. Ako već nismo njome prošli, onda ovuda ima puno sličnih. Ako jesmo, učinili smo to s druge strane!?

Dalje, izlazimo i na put koji nas uvjerava da smo njime već gazili. Bilo danas na javi, ili sinoć u snovima. Svejedno, sve manje je vrijedilo razmišljati.

Ovo ne mogu porediti ni s onim po Zelengori. Ni tada nisam znao kuda idem, bar sam imao predstavu šta želim, i nisam ovoliko žurio.

Od svega što nam je rečeno, u jednome nikako nisu pogriješili. Imamo usiljeni marš u punom smislu riječi. Slabe rezerve vode su brzo došle kraju, kalorije ručka smo potrošili u znoju, o umoru više nismo imali snage ni razmišljati...

                                          ***

Mrak se sasvim približio, kada je sve postajalo jasno.

-          Pa, mi idemo uz Kozlu! – Semir je skoro vrisnuo.

-          A gdje je to? – nisam skrivao svoje neznanje.

-          Idemo prema Arapovom Grobu. To je između Basarića i Kruševa!

Komešanje u ostatku kolone je potvrđivalo kako su Semirove pretpostavke tačne. Mogao sam komotno zaviriti u prisjećanja, u večer kada smo tek dolazili na Trebovu.

-          Znači li to da, u stvari, nismo ni makli?

-          Taman tako!

-          Samo, što li nas, onda, ovoliko noge bole?

-          Pitaj Majora!

-          A-ha... Samo, mislim da ću, ipak, sačekati da nam sam objasni!

                                                                  pogled prema Trebovoj