U Brčkom se žalost
pridesila;
na Savi se lađa
potopila,
i u lađi Atlagića
Mujo.
Gledala ga sa obale
majka,
gledala ga pa ga
dozivala:
„Mili sine, nado
materina,
možeš znati, hoćeš
isplivati?“
Mujo joj se iz vode
odziva:
„A ja, bogme, moja
stara majko,
ja ti nikad isplivati neću.
Kuni, majko, Omera berbera,
koji mi je perčin
podgojio;
voda mi je perčin
raščešljala,
pa mi b'jele saputio
ruke.
Stog' ti, majko,
isplivati neću.
Selam ćeš mi mojim
jaranima:
što gledaju, nek ne
ostavljaju,
jer je teška
djevojačka kletva!“
Bio sam se toliko zanio razmišljanjem da sam
skoro zanemario okolinu. Ni ne sjećam se kako se masa počela razilaziti. Čuo
sam tek Remziju kada me pozvao da i mi krenemo.
Ne vraćamo se sami. Društvo nam prave dva momka
koje, ili bar jednog, Remzija poznaje od ranije. Ne predstavlja mi ih, niti
njih šta zapitkuje. Samo se svi žurimo kolibi.
Jedino mi stiže odgovoriti kako su naši već ispred,
prihvatili su poziv Lata Krša. Otud su i ova dvojica s nama. Nije Remzija mogao
Trošnjane otimati od Lata, a ni bježati od svoje nestrpljivosti.
Mufa i Aliju predosjećaj još nije bio napustio.
Izašli su pred nas.
-
Šta je to bilo?
– iznenađenju se nisu mogli oduprijeti.
-
Šutite, braćo,
ne pitajte – bilo je sve što su mogli čuti prije nego ćemo ući.
Bili su spremni svašta sami reći, ali su se
suzdržali. Prepustili smo da se gosti opruže na palačama, Alija i Mufo su se
preselili na krevet, dok ćemo Remzija i ja stajati, ili posjesti na šćemlije.
-
Umorili ste se,
bezbeli – Aljo je prekinuo šutnju, kad je već bilo vrijeme za to.
-
Ne znam šta bih
rek'o – tiho odgovori onaj za kojeg sam već pretpostavljao da su ga poznavali i
Mufo i Remzija.
-
Jebiga, nemamo
vas čim počastiti – Mufo je tražio kako da ih navede da prije počnu s pričom – i mi smo
ovdje gosti. Jedino ako ste gladni, ili da vam zakalamutimo ječmenjaču.
-
Neka, fala –
postiđeno će onaj drugi.
-
Dajte, vala,
čašu vode – poznati je bio žedan.
Požurio sam iz kanistera nasuti dvije čaše vode,
kako bih odmah metnuo i vodu za ječmenjaču.
-
Kad vi, Mufo,
zbrisaste? – poznati je konačno počeo.
-
Nismo mi
zbrisali. Lijepo smo se vratili. Nismo mogli podnijeti ona pametovanja. Svak
hoće da komanduje, da se pita. Niko neće da sluša. Jebeš to! Javili smo se mi
Bekanu, fino mu rekli da ne možemo dalje... Ma, meni je bilo žao i burazera...
Suljo, ovo mi je buraz...
Ustao sam i predstavio se, rukovao se s obojicom.
Njih u predstavljanju nisam dobro razumio. Ovog poznatog i jesam, njegovo ime i prezime mi nisu
bili nepoznati. Slušao sam puno o njemu, iz priča o srednjoškolskim danima Mufa
i Remzije. Ne mogoh a da se odmah ne
prisjetim jedne, kad je Suljo Balić
odgovarao Srpskohrvatski jezik. Profesorica mu je postavila par pitanja, na
svako je odgovarao sa „ne znam“. Kad je ona ustvrdila kako on ništa ne zna,
šeretski i pomalo ljutito je Suljo odgovorio „Ko ništa ne zna? Kad nju baja
razvuče, igrala bi da nikad u kolo stala nisi“. A svemu je doprinosio i njegov
pomalo šuškavi glas. Tek sada sam osjećao kako je to bilo, ali trenutak nije
bio za glasno podsjećanje. Ostaje nada da ću se nekad ipak uživo uvjeriti u
Suljove sposobnosti na harmonici.
Onom drugome ni ime nisam razumio. Ahmo, Avdo ili Hamdo, svejedno. Prezime mi se učini Lončarić, ali ne mogu biti siguran pošto nisam ni znao da ga je bilo vodje, već samo u Borču.
Dovoljno će biti da u dnevniku upišem samo nadimak, koji ću kasnije dobro razumjeti kao Sare, trenutno sam ipak bio zauzet slušanjem Mufa koji je nastavio otkrivati
neke detalje koje ni nama nije.
-
A to je bilo,
odmah kad se izađe iz Jelečkog katuna. Ne znam jesmo li bili odmakli kilometar
ili dva. Osjetio sam ja, svašta se našlo u stroju. Najmanje onih što su pošli
po puške. Jednima je cilj da zbrišu odavde, stid ih bilo sa ženama. Drugi,
opet, ne znaju ni kud su pošli. Kontali da smiju, prepali se i ne znaju kako da
sve sjebu, da se svi vratimo. Vidio sam ja da to ne mere na dobro. Nije mi tol'ko
žao ove blentave glave, kol'ko bi mi krivo bilo da je zijanim glupo, zbog neke
budale!
-
Što ne zovnu
svoga Sulja – Suljo uzdahnu, tupo pogleda put plafona, osjetno se boreći sa
suzama nagovijesti da ga dalje ne trebamo prekidati – kad pomislim da smo juče
pošli s pjesmom... a sada ga nema. Ismeta, mog rođaka. Pade odmah, pokošen.
Bio je dva metra ispred mene. Ja se već bio izgubio, noge mi se odsjekle. Nemam
pojma šta se dešava, ne mogu sebi da dođem. Čini mi se da sam se posljednji
bacio na zemlju. Ne mogu da vjerujem da me nije pogodilo. Da sam živ, da sam
još na nogama. Nemam pojma kad mi iz guzice u glavu dođe da zalegnem. Isto k'o
da me neka sila bacila. Padoh na neko kamenje. Oštro, al' ništa... Ništa, stari,
ništa ne boli. Kako će boljeti kad ništa i ne osjećam. Pipam se po tijelu,
tražim gdje me strefilo... Nema krvi. Hoću nogama da protresem, da vidim da sam
čitav. Jes kurac, ukočen k'o ukočen... To štekće, blago vama kad to niste
doživjeli, meci zvižde, ne prestaju, režu grane, deru zemlju, odbijaju se od
kamenje... Đe neš biti ukočen, ležiš i čekaš kad će te zviznut' u glavu. Deru
li, brate, deru. Tačno ti se čini kako nikad neće prestat'. K'o kad to ima
municije, ne k'o mi... Znam samo da sam, onako, stavio ruke na glavu. K'o velim,
samo da mi tintara ostane čitava. Ne znaš šta da radiš. Jebo me svak ako nisam
pomislio da je sve pobijeno, da samo još ja dišem... Ono, čuje se kuknjava,
pomagnjavija, onaj zove brata da ga ubije, da im živ ne padne šaka, ovaj mu se
ne odziva... Strašno... Kakva je ljudina Ismet bio! Žao mi je sviju, njega
najviše. Majku li im jebem, da im jebem, četničku, za sva vremena. Daće Bog,
poživiće Sulja, osvetiću ja njega. Zapamtiće četnici Sulja Balića... Nismo ga
ni izvukli. Bože... Odjednom, stade pucnjava. Srce mi gotov' stalo, ne čujem ga.
Al' čujem da se iza mene dižu, ustaju, kreću nazad. Krenem i ja za njima. Mrak je, nikog ne moreš poznati, čujem da neko ječeći
pita za brata. Doziva ga da ga ubije. Niko ne čujem da odgovara, svi tutnje,
zapinjemo jedni za druge, jašemo jedni preko drugih... Niko ne zna kol'ko nas je
preživilo, kol'ko ostalo, ne zaustavljamo se, ne okrećemo, samo pičimo, bježimo,
ja ne znam ni kuda ni što...
-
Ko je, sve,
pogin'o? – Mufo upita, pošto Suljo napravi dužu pauzu.
-
Ne znam im ja
imena. Najviše Jelečaka, četiri-pet. Pogin'o je Ismet naš, onaj Nedžib Muhović
odavde, ostalo ti Jelečaci. Oni su i bili naprijed. Ona braća...
-
Belac i Kerac?
-
Ne znam ja.
Zametice su. Blizanci, meščini. Jedan je pogin'o, drugi je, valjda, ost'o ranjen. Dabogda da pretekne. Neko reče da je svukud izranjavan, po nogama, tijelu... Čim je on brata zvao da ga ubije...
-
Ismet ? – nakon što nas
poslije ovoga jeza prostruja, Mufo tek prekide tu tešku tišinu.
- Svojim sam
očima vidio. Jedva se i „ah“ čulo, umro je prije nego je pao na zemlju!
-
Gdje se to
dogodilo?
-
Jebemga, ako
znam. Kako bih ti kaz'o, išli smo mi podobro, ne bi trebalo da smo imali još
puno do Bistrice. Čuo sam da neko govori Mladi gaj, tako nešto. Je li ko od vas
iš'o?
-
Nismo...
Njih nismo više ispitivali. Ostaće da odmore, s
Aljom i Mufom, Remzija i ja ćemo malo do logora. Da se raspitamo za namjere
njihovih, kada će i da li će skoro nazad na Vučevo. Usput ćemo uvratiti do Lata,
možda nam i tamo još nešto kažu.
kanjon Bistrice
