II - 24 / Obećao sam da neću odustati

Lomna Bosno, daleko l' odosmo!

Naše majke, ne nadajte nam se;

Naše seje, ne kunte se s nama;

Vjerne ljube, vi se preudajte;

Nas će care tamo oženiti,

sa mezarom i zlatnim čemerom!

                                                              28.juli 1992.        

Puško moja, i otac i majko,
a fišeci, sve redom rođaci,

nas će care tamo oženiti:

Mlakom vodom i mišći sapunom,

crnom zemljom i zelenom travom!

Gledao sam u Remziju. Nije mi on kriv. Ni ne krivim ga, ali mu želim reći kako mi je puno ljepše bilo u Basarićima.

Da smo ostali dolje, današnji se dan ne bi dogodio!

Počelo je za doručkom. Neko se od nas morao pojaviti, da se manje sumnja. Još uvijek je najlakše najmlađeg natjerati na to.

Mlijeko nam nije ni bilo potrebno, ostalo je mesa dovoljno, ali sam se vraćao s nečim puno važnijim. Što će današnji dan i učiniti posebnim.

-          Imam dvije vijesti – galamio sam još ispred kolibe – koju ćete prvo: dobru ili lošu?

-          Daj tu lošu! – skoro uglas odgovoriše.

-          Neću. Prvo ću dobru. Opet ćemo danas u šetnju. Al' nećemo svi!

-          ?? – istovremeno podigoše upitne poglede.

-          Predveče će dobrovoljci na Igman. Po oružje!

-          To je najbolja vijest! – Mufo se prvi od njih sabrao.

-          Nije. Prvo, broj dobrovoljaca je ograničen. Naših ide pedesetak, tridesetak Ćurevaca je već dolje, a usput se kupi i dvadesetak Jelečaka. Loše je što je to danas. Ne smijem! Nisam siguran koliko će trajati, kako će me noge služiti. Ja znam da će se od Jelečaka po noći, al' kad pređemo Bistricu, sigurno će biti i dana, jakog sunca...

-          Šta ćeš, to je Božja volja – Mufo je već smislio kako prikriti olakšanje – ja od juče razmišljam o tome. Taman sam kontao kako da ti objasnim da nije dobro kad bi obojica išli. Ti si iš'o u Trošanj, dokaz'o si tad, nema ti ko šta reći, a i zbog toga sam ja odustaj'o. Svakako je, sad, na me red! Nemoj pogrešno razumjeti, mi moramo biti zajedno. Ovako, na duža vremena. Zato sam odmah za tobom kren'o, kad smo kao htjeli u Goražde. Ali, u akcije ne trebamo skupa. O tome sam ja razmišlj'o. Remzija svakako ima pušku, ti ostaješ s njim. Ja i Aljo idemo. Hoćemo li, Aljo?

-          Ako nas puste.

-          Da ja vidim guzicu koja će mi zabraniti. Dosta je meni više Seja i Saja... Hajdemo!

-          Rano je. Ima još skoro sat do postrojavanja.

-          Jebo postrojavanje. Tad će već čitati spisak. Ne budem li na njemu, nekog ću upucati. Zato žurim, da to ljudski dogovorimo.

                                                                             ***

O tom - ljudskom dogovaranju, pričao nam je Aljo, kada su se domalo vratili iz Komande:

-          Da ste vidjeli Mufa, zapeo k'o june. Tačno bi se bio. Još mu kažu, poslije postrojavanja će se moći javiti svi koji žele. Mufo zapjenio. Jebe, nema šta mu nije padalo na pamet. Čini mi se kako ni sam sebe nije mog'o pratiti. Neki skoči, da nas izbaci, Mufo ga zgrabi za prsa, skočiše i ostali, da smiruju, bi jedan i od njih što bi se meščin' tuk'o, dok ne zagalami onaj Majorov brat. Tad i Mufo ušuće. On je rek'o Admiru da obavezno zapamti, i kad bude činio spisak da obojica budemo na spisku. Mi, i svi Trošnjani koji se jave... Pa, vidjećemo šta će biti.

-          A Admir, kako se on ponaš'o, kad je Mufo diz'o frku? – zanimalo me.

-          On je jedini bio miran, zbunjen... cijelo vrijeme, kol'ko sam ja primijetio.

Ostalom sam i prisustvovao. Na postrojavanju se nije pojavio Major, mada su ga mnogi prizivali. Za spisak je ostao zadužen Admir. Brzo se stvorila gužva. Bio sam blizu, kao da sam se još nadao da mogu prelomiti!

Nisam. Samo sam bio zadovoljan Mufovim osmijehom na licu. Vidio je da su obojica štrihirani.

Biće da ih se nije previše ni javilo, tek su rijetki izbrisani. Nije me čudilo, čak se pitah i otkud nas još ovdje ovoliko. Tako, javili su se i neki koji su se tek vratili iz pratnje konvoja izbjeglica.

                                                              ***

Nije bilo sumnje da sve nas koji ostajemo čeka ponavljanje jučerašnje priče. Nisam imao snage javiti se za Igman, ali još manje priznati da ne mogu ni do brda.

To jeste manje važno, mada da sam znao da će nas umjesto Admira voditi Ešef, Musin brat, razmislio bih i o tome. Više nas je samo vodao po brdu, sve sam teže podnio, pa sam siguran da ću sutra odustati. Ako se opet bude išlo.

Teže od bolova su mi bila jedino prisjećanja na sam polazak. Morao sam se izljubiti s Mufom i ostalima. Pela, Majorov brat, održa obećanje. Niti jedan od Trošnjana nije skinut. Čak se našlo i mjesto viška za Naila, koji je stigao kasnije. Bio s diverzantima, ali je saznavši za današnji pokret požurio.

Bilo mi je teško, najviše - što nisam s njima. Opet, bilo mi je drago što su svi ostali bili na spisku, koji nisu imali puške. Izuzev Fadila, koji je još nosio neko svoje razočarenje odnosom prema nama. Tako smo i na brdu bili nas trojica, s obzirom da su Memo i Selćo još jučer otišli kao pratnja.

Držali smo se skupa. Bježali od misli koje bi nas vodile nekud dalje. Čitao sam im i stranice dnevnika, zajedno ih komentarisali.

Prihvatili su to kao dobru, pametnu stvar. S nama više nisu oni koji su imali nešto protiv toga, koji su malo zazirali od bilježenja istine. Ti su već na Igmanu, nadati se da su neki dan imali sreće, da su ih geleri zaobišli...

Obećao sam da neću odustati, da ću bilježiti sve značajnije, ostati fokusiran na nas, zbog kojih sam i počeo. A to im se najviše i svidjelo, Trošanj je uvijek tu. Nisam pretjerivao, nisam išao nadugo i naširoko, ali skoro da nema dana u kojem ime našega sela nisam pomenuo nekoliko puta.

            Ali, Fadil ne bi bio ono što jeste da nije našao jednu zamjerku. Prigovorio mi je što sam zastao na onom danu kada su traženi dobrovoljci za Goražde. Zapisao sam tada da je Naila bolio stomak, stavivši navodnike. Cijeneći njegov nastup danas, kad je zadihan došao pet minuta pošto je na spisku već bilo ostalo pedeset ljudi, pokazavši još više drskosti nego Mufo prije toga, smatrao sam da sam pogrešno sumnjao u njegovu ondašnju bolest.

            Fadil se nije slagao s tim, ozbiljno ili u šali, tek je bio uporan:

-          Neka tih navodnika još. U stvari, ne znam ni što će ti. Komotno možeš napisati da je folir'o, znam ja njega.

-          Nemoj tako. Onda može biti da i ja foliram, već drugi put.

-          Drugo si ti.

-          Što? Što se alergija na nogama primijeti, a bol u stomaku ne vidi!

-          Pusti ti to. Od šta ga je, majke ti, bolio stomak? Od straha jedino, to vjerujem!

-          Tebi je, meščini, milo što je on danas otiš'o.

-          Ko ga jebe, nije mi ga ni žao. Šta on uvijek glumi? Što nije iš'o s nama, mog'o je makar sići kad je čuo da nismo otišli. Jok, on se smuc'o s diverzantima. Nije on ni sad svojom voljom kren'o, otjerali ljudi. „Koji ćeš nam kurac bez puške“, je li tako. Ne vjerujem ja puno ni tim diverzantima, da je njima loše ne bi on s njima bio!

-          Dobro, kako da opišem to što ti danas nisi htio ići?

-          Tako. Slobodno napiši - „nije htio“. Koga više oni jebu! Koliko ih ima što su ovdje već dva mjeseca a guzicom nisu makli. Osim kad je sada trebalo žene držati za suknje. A, mi ni dana nismo k'o ljudi odmorili. Jebe mi se više, moje je izgorjelo... Da ja čuvam njegovo!? Hoću, svaka čast, kad i oni svi krenu. Sad, nisam lud, volim ovako se malo zajebavati po ovim brdima. Ima pušaka, kad zagusti moći ćemo birati.

-          Što mi to zvuči poznato!

-          To ti je tako, sigurno.

-          Nego, hoćeš li večeras sa mnom i Remzijom?

-          Hajdete vi sa mnom, ja i Lato sami.

-          Nije to, nego sam te mislio voditi na jedno mjesto. Da izaberemo jedno fino janje.

-          Gdje?

-          U Jelečki katun, tamo na Zavidežu. Nisam još nikom ni isprič'o, ne stigoh, a Buljan i ja iz Borča nismo dotjerali samo četrnaest koza, nego i nešto ovaca. Njih smo ostavili kod onih što kod njih noćismo, da možemo poenkad se osladiti...

-          Ti si lud - Fadil me prekide - gledaj šta ih ima ovdje. Samo koljemo redom, kurac ikog treba pitati! Misliš da ću ja gladovati dok je ovolikog mala!

-          To si u pravu, al' nekako mi žao što mi se ne dade ni jednom otići. Volio bih makar  jednom... Ali, večeras i ne mogu, zbog nogu. Nego mi Mufo na hatru. Sad su oni još tamo negdje, pa da ga vratim...

-          Misliš da je meni lahko. Kako znam da mi je Elko otiš'o, ne znam jesam li sat u komadu zasp'o.

-          Što vi možete srati – ubaci se i Remzija – ko ga to od nas fino spava!? I kad zaspiš, usniš pa ti mrsko kad se probudiš. Ne znaš šta je gore, misliti ili spavati. Spavati bi bilo, kad se čovjek ne bi budio.

-          Ja, ponekad baš lijepo odspavam - razumijevao sam njih, jedan brine zbog sina, drugi zbog ispraćene djevojke, ali sam i ostajao iskren - samo što ne možeš nikako svezati dva dana u komadu. Uvijek se nešto desi. Ja bih večeras spav'o k'o top, čim bih noge nekoliko puta dobro nakvasio, samo da Mufo nije otiš'o. Ovako, mislim da ni oka neću sklopiti. A, volio bih ga usniti, s dvije puške, to mi je i šapn'o kad smo se ljubili. Ako se bude moglo, ako budu davali, izdržaće s dvije, ili neće nikako. Možda i tebi Nail donese!?

-          Ti si baš lud - Fadil se brecnu, na način da je opet teško ocijeniti koliko je ozbiljan - što ja mislim njemu, on meni misli još gore. Biće: „Idi, pa sebi donesi!“

-          Da se samo oni živi vrate! – Remzija zaključi ovu priču, poslije čega će nas okrenuti ljepšoj.

                                                              Trošanj, pogled iz planine