Visoko, kleto,
gornje stoborje,
nigdje ti drage vidjet
ne mogu.
10/11. avgust 1992.
Tajom joj odoh, tajom
je vidjeh.
Prsten joj dadoh, s
almas-kamenom!
Kada sam se vratio iz šume, samo sam se bacio na
zemlju. Uslonio sam se uz međicu, i umjesto u teren počeo zuriti u nebo.
Par puta sam se morao prevrnuti. Učinilo mi se
tada da vidim, tu kraj terena, neke naše okupljene. Jedini za kojeg sam bio
siguran da sam ga uspijevao prepoznati, bio je Asim Pačo. Nisu me zanimali
razlozi njihove priče...
Ponovo se nađoh
u Trošnju. Onom, lijepom i veselom, kakav je još uvijek u našim srcima,
sjećanjima i snovima. Svi smo na okupu, družimo se i veselimo. Ništa se nije
dogodilo!
Jasno vidim
Adema kako zabacuje pramenje kose, Fija kako se mladalački smije, Husu dok
gladi brkove, Mujo klima glavom i potvrđuje kako je život lijep ako se zna
uživati u njemu, Redžo nazdravlja čašom šljivovice, Selima zasipa kahvu, Bide
mota cigar duhana, Meho trlja bradu, Sulejman je zamišljen, Safeta ljepša nego
ikad... Ja gledam koliko je malo potrebno da svi ljudi budu sretni. To isto
čine i Alija, Nail, Džemo, Mufo, Sakib, Enver...
I Kemura. On me tapše po ramenu. Isto osjećamo. Vidim da je razumio moju ljubav prema Trošnju, jednaka
je njegovoj. Razumio sam i ja njega, ne znam zbog čega me još uvijek tapše...
-
Ustaj! Ustaj! – ne znam zbog čega me zove da ustanem.
-
Hej, probudi se!
– ne znam kako da ustanem, kada ne
spavam.
Oh, pa to je bio san! Zašto? Zašto je san, a
nije stvarnost! Zar ne bi bilo bolje da sam sanjao kako smo na Igmanu, i da smo
igrali lopte? Zašto su uvijek snovi ljepši od stvarnosti!?
-
Au, jesi
utvrdio! – počeo me drmati, jedva ga ponovo poznah.
-
Polahko, da
dođem sebi.
-
Hajde ustaj, pa
onda dođi sebi!
-
Joj, nije mi
dobro – ustajah polahko, tražeći malo više razumijevanja – šta ti je?
-
Meni ništa. A i
tebi će biti bolje, kad pođeš sa mnom!
-
Mog'o si i malo
sačekati. Da znaš kako mi je lijepo bilo. Prvi put da sam sanjao Trošanj, od
kako smo istjerani iz njega. Mislim, sanjao sam ga i prije... ali, uvijek
nekako krvavog, poždivenog. Ponekad - nekog pojedinačno. Ovakvog, nikad! Sve
sam sanjao. Kao, svi se skupili na jednom mjestu. Ne znam u čiju to kuću svi
možemo stati? Znam da smo svi bili, pilo se, pjevalo, veselilo, niko nije bio
tužan ni mrzovoljan. Samo, svi što su pobijeni, meščini, nekako su bili
skupa... I, šta je više toliko važno, te si me probudio? Meni, svakako, Bog
neće dati noć provesti na onoj strunjači. Stalno ću izlaziti vani, bolje bi mi
bilo da sam noćio ovdje!
-
Šuti! Je li to i
tebe boli stomak?
-
Razvaljuje!
Nego, nemam dovoljno vode, a do gori ne mogu izdurati.
-
Jebo vodu, ja
sam već dva puta išo u šumu. Ima onih velikih listova. A, nećemo ni ići u
Babin do!
-
Kako - nećemo...
Joj, reći ćeš mi kad se vratim!
Dok sam bio u grmlju, još jednom sam provjeravao
jesam li se uopšte probudio. Nažalost, vidio sam igralište. Još žalosnije, na
njemu više nikog nije bilo. A dolje, ispod igrališta, još se čuo šapat ljudi.
Mene je
Kemura poveo na drugu stranu. Kada vidjeh da doista ne idemo ka Babinu dolu, ponovo
progovorih:
-
Sad mi reci šta
trabunjaš!?
-
Ti, stvarno,
nisi skužio šta se dešava?
-
Svašta sam ja
skužio, samo ni samom sebi ne vjerujem. Eto, puške smo zadužili, da sam ja umjesto
Taiba, ovaj turnir ne bih ni ček'o.
-
Pusti turnir!
-
A, ti mi reci,
šta da ne pustim?
Čekao sam minut da mi odgovori. Prije nego
shvatih da neće, spazih grupicu, očito naših, koji su već čekali, i izvjesno
znali puno više od mene.
-
Do daljnjeg
ostajemo ovdje, pošto vidim da si glavno prespav'o!? – Kemura je još držao
zagonetnost.
-
Evo nam i
Asimage! – prepoznah Nailov glas.
-
Naš'o si ga, gdje
je bio? – i Zaim je bio tu.
-
Uvuk'o se pod
jedan grmenčić – Kemura je objašnjavao kojem sam ga problemu kao izložio – Jedva ga nađoh. Umalo ga nisam nogom zgazio!? Da je Mufo, lahko bi ga naš'o!
Znate kako on hrče, a ovaj i ne diše! Tako je slatko spav'o.
-
To jeste. Nisam
slatko zasp'o, mislim takva mi je bila muka da sam kont'o kako bar dva dana neću
oka sklopiti. A, kad sam već zasp'o, onda sam ubehutio. A i sanj'o sam, brate,
ljepotu. Trošanj, veselje, svi na okupu. Baš kao da sam osjeć'o da će me neki belaj
strefiti. Zato sam i uživ'o u snu! Jedino, nisam mog'o ni zamisliti da će me baš
Kemiš prekinuti. A, sad mi stvarno recite, koji vam je ovo kurac?
-
Reci ti meni,
prvo, jesi li ti doš'o sebi?
-
Kemiš, ako ti je
ćeif, jebi me još! Dvadeset minuta me muljaš ovuda, nešta mi šapućeš, nikako da
kažeš. Ako ti je ćeif da me zavitlavaš, samo izvoli. Ja ću probati ponovo drjemnuti. Mogu ti reći da si bio bolji, prije nego si me probudio!
-
Znači, bolje ti
je. Nisam ti mog'o odmah reći, kontam - vrisnućeš. Sad, kad vidim da si pri
sebi, reći ću ti: Mi noćas idemo!
-
Noćas? Kako? – i
da nisam bio svjestan, poslije ovoga sam morao biti.
-
Lijepo. Tako smo
se dogovorili. Tebe nije bilo na dogovoru, pa sam ja digao obje ruke!
-
Drago mi je da
mislimo isto. Sad mi, molim te, reci o čemu smo to glasali?
-
Hodi meni, ja ću
ti reći – ponovo se Nail ubaci – ako Kemura nastavi, svanuće a nećeš ništa
saznati!
-
Možda je još
bolje da mi Zaim kaže. Samo me vi zajebajite.
-
Ko te zajebaje!
Ja hoću da ti kažem, a ti nećeš!?
-
Nije problem, ja
ću, ako hoće – ni Zaim nije šutio.
-
Meni je
svejedno. Ako idemo - idemo! Jedino niste računali da mi je ruksak u Babinu dolu,
a ja bez njeg ne idem nikud!
-
Ruksak sam ja
donio! – javio se i Abid Hajdarević.
-
Pa, koliko sam
ja to spav'o? – nakon minut vremena, pitah njih ali i sebe.
-
Čuj, koliko!
Otiš'o u Trošanj, nasjedio se i napio, vratio se, i pitaš koliko! – i ličilo je
na Naila.
-
Dobro, ako ste
se dogovorili da me zezate, samo izvolite. Ako hoćete da mi ispričate,
pričajte. Ja sam nagodan i za jedno i za drugo.
-
Rekoh li ti,
rođak, da ću ti ja ispričati – Nail me zagrli – morali smo te malo zezati. Kako
si smio zaspati, mogli smo te i ostaviti!? Dok si ti ganj'o loptu, ja i još
neki smo bili kod Zuhdije. Raspitivali se o Munji. Doš'o je iz Sarajeva, lično
mu je Alija odobrio da oformi ovdje specijalnu jedinicu s kojom će deblokirati
Sarajevo. Izgleda da je Bekan najkrivlji, mora da mu je ovaj obeć'o da će biti
komandir čete, a on poletio da nas uvali. Sutko, Musin i Ešefov brat, onaj s
repićem, on se izder'o na Munju, kaže mu „Ne možeš ljudima stavljati kapu na
kapu“, doslovno mu je tako rek'o. Bekan oborio nos, Munja ga strijelja
očima. Ja sam mislio, pofataće se za vratove. Zato nam Zuhdija i reče da se
mi vratimo na igralište, oni će to riješiti.
-
I, šta je bilo?
-
Iš'o je Pačo, kad
su ga zovnuli, kod Zuhdije. Ovaj je rek'o da se ništa ne sikiramo, da sačekamo
do sutra, on će završiti papire. Vrlo je moguće da je Munja već poslao naša
imena u Glavni štab, pa da ne bi bilo da smo dezertirali.
-
Vidim, još me
zajebavate! Ako je tako bilo, šta radimo sad u šumi?
-
Ne zajebavamo,
tako je bilo. Ali je za Pačom izaš'o i Sutko, on nas je ponovo okupio, dolje na
igralištu, u mraku. Prič'o je, valjda, s Munjom, ovaj sve svalio na Bekana.
Haman, da nas je Bekan bio prod'o. Zato nam je Sutko i savjetov'o da idemo što
prije. Nije siguran da će Munja tek tako odustati od sto dobrih boraca... Rek'o
je da poselamimo Bešovića, da će i on uskoro za nama na Zelengoru!
-
Jest, al' ko kaže
da i taj Sutko nije sumnjiv. Čuj, on će za nama na Zelengoru. Što nije kren'o
večeras?
-
Htio je on doći
kad i Major, ali je ovdje angažovan. Ima neku artiljerijsku jedinicu, šta li.
Mora se prvo ovdje razdužiti.
-
Tako mi je još
sumnjiviji. Ja više vjerujem Majorovom bratu. Da sam ja bio na glasanju, ja bih
glas'o da sačekamo dok nam on riješi te papire.
-
I bolje što si
ti, rođak, malo odspav'o! – ubaci se Kemura.
-
Kakvi papiri!
Imamo mi svoje papire. Imamo naredbu, s kojom smo došli sa Zelengore – Nail nastavi.
-
S njom smo se mogli
i od Munje braniti. A, koliko vidim, nisam siguran ni da nam previše pije vode,
ja ovdje vidim više ljudi nego što je na tom spisku.
-
Tačno, al' bi i
ti mogo manje srati. Više nas je, al' svi imamo puške. Pa, ko smije da nam na
put stane, samo nek izvoli!
-
Serem, kako ne
bih. Onolike maline... Ama, ne sviđa mi se ni da budem dezerter - "na pravdi Boga".
A i stomak me boli, ja bih rađe saček'o jutro. Osim toga, ne znam šta u šumi
radimo, još gore će mi biti. Lijepe strunjače...
-
Jesu lijepe... ali,
zamisli: u dva noći, vojna policija na vrata!? E, ako im se isplati, neka nas
po šumi ganjaju!
-
I to im može na
um pasti – Abid se uključi – ne znam šta više toliko brbljate, hoćete da nas
lakše nađu!
-
Neću ja više
nijedne. Nego, tebi Abide hvala što si umjesto mene iš'o po ruksak. A, sad bi
mog'o i da mi ga vratiš.
-
Sve čekam da
čujem kad ćeš to reći. Samo, zar ti ne bi bilo grehota. Da samo vidiš kako sam
se lijepo namjestio.
Jeste. Bilo mi ga je žao, a i zaslužio je. Drugo,
ja bih ga svakako manje koristio. Samo je pitanje kada će mi stomak ponovo
proraditi.
Zaspati ne smijem, pokušavam razmišljati o ovome
što se dešava. Sve mi je čudno, nestvarno, a opet kontam kako će se fino
završiti. Vjerovatno je Sutko u povratku ponovo popričao sa Zuhdijom, i
odlučili su sačekati do sutra. Možda je sve i zabuna, nesporazum? Bili smo tu
da pomognemo, do zaduženja pušaka. Još danas bi krenuli, da se nije desilo to s
Fadilom Đozom.
Da se ne prejedoh malina, bio bih u toku, bilo bi
mi još jasnije. Ovako, preče mi je požuriti uz šumu. Trpiti, imalo bi loše
posljedice po mene!
Otrčao sam pedesetak metara. Dok sam čučao, čuo
sam kako neko zvižduće. Kada sam ustao, svi su već bili spremni za pokret.
-
Je li to, s
Božijim hajrom, krećemo? – ne skrivajući nevjericu, pitah čim siđoh.
-
Krećemo! –
ozbiljno će Kemura.
-
S Božijim
hajrom! – još ozbiljnije, Abid.
Ne osjećam se dobro, ali pamtim i gore. Bilo mi
jasno sve, ili samo pola od svega, mi smo evo pošli.
Posljednji sam u
koloni. Čelo ne vidim, ali znam da nas je stotinu i koji. A kroz Bjelašničku
tihu noć, tutnjimo kao da nas ima bar duplo više.
Bjelašnico, ostaj nam u
svome miru. Skupa, s Igmanom. Nas - zove Trebova.
gdje god nas je put
vodio, misli o Trošnju su išle s nama
