I - 22 / Moramo biti jedinstveni

Zelen' lišće goru kiti,

miris cv'jeća poljem šara,

a u lugu, sirotan se

tiho s gorom razgovara:

„I ti imaš majku svoju,

goro čarna, goro mila,                                                                             

pa te tvoja dobra majka                                                           

tako l'jepo opremila!

                       6.juli 1992.

Izvezla je dolamicu,

obukla ti od miline,

išarala tople grudi:

ravna polja i doline!““

I, još d'jete tihim glasom

čarnoj gori zborit' hoće,

al' uzdahnu gora čarna:

„Oj siroče, oj siroče!“

Ustali smo svi u isto vrijeme. Kako bi dočekali jutro koje ponovo miriše samo prirodom. Bez primjesa krvi, straha, zebnje, slutnje i svega onog što normalnom čovjeku izgleda nenormalno.

A, kako svako normalno jutro počinje umivanjem, u manjim grupama smo se spuštali prema potoku. Najprije Azem, Dževad i Sajo, kako bi što ranije ponovo otišli do Majora.

Ja sam išao u društvu Kemure, Fadila i Elka. Već prvi koraci su mi rekli da od mog odlaska u Trošanj nema ništa. Nazor sam hodao, osjećao sam nepodnošljiv svrab između nožnih prstiju. Zato sam želio Kemuri zaželiti sreću, s obzirom da sam od sinoć znao da se Fadilu ne ide.

-          Kemura, čuvaj se. Ja, s ovakvim nogama, ne mogu.

-          Ne idem ni ja!?

-          Daj, ne seri!

-          Nek ide ko hoće – Fadil se ubacio, kao da se noćas, onako u sebi, još jednom provjeravao – i, nek izvinu svi. Ja sam sve izgubio, jedino mi je još Elko ost'o. Šta treba, sad da i ja poginem! I da Elko ostane sam. Nema od tog ništa!

Pogledao sam ga. Nije mi se sviđao njegov naglašeni pesimizam, ali sam ga pokušavao razumjeti. Kemuru, međutim, nikako nisam mogao.

-          U redu za te. Ali, Kemura, ti moraš ići!

-          Ne mogu. Stvarno. Svi su pobijeni, a ja to ne mogu vidjeti. Ja bih nešto uradio...

Umismo se. Kemura je ćutao, a na umivenom licu se javljala želja. Zato sam odlučio ponovo ga pokušati ubijediti:

-      Nisu. Nisu ubijeni, vjeruj mi. Siguran sam, osjećam. Prvi dan nisu imali izbora, morali su ostati u zemunici. Maskirao si je velemajstorski, nisu je mogli pronaći, niti ih otkriti. A kada je protutnjalo sigurno su se sklonili negdje u šumu. I sada se kriju negdje blizu. Šta ako još borave u zemunici, i čekaju da dođeš po njih. Ne zaboravi, sem tebe niko ne zna gdje su.

-          Objasnio sam ja Azemu i Džemu. Naći će ih oni... ako su živi.

-          Živi su. To znam. A ti radi kako hoćeš. Kako ja kontam oni će tek po noći sić' u selo. Pitanje je kolko će imati vremena da traže. Beli neki neće tražiti svoj zakopani nakit...

Nismo više razgovarali, čekali smo da se svi vrate s umivanja. Pustio sam Kemuru da se bori sam sa sobom. Ili je, možda, već donio odluku, samo je još nije saopštio sam sebi.

I njegove, ali i misli svih nas, prekinu Sejo, još uvijek formalni komandir naše čete :

-          Ljudi! Hajdemo, žene i djeca, neka se povuku malo nazad. Muškarci, priđite. Nećemo se postrojavati, tek da se bolje čujemo... – sačekao je da se razdvojimo, pa nastavio – Ne znam koliko ste snimili situaciju ovdje. Gledali smo Kurde, na televiziji, i izbjeglice iz Hrvatske. E, mi smo sad u njihovoj koži. Jesmo fino primljeni, ali se ne smijemo zavaravati da će nas neko ovdje trpjeti i gledati da ništa ne radimo. Da će nam tek tako davati da jedemo. Nismo mi baš tako dobrodošli. Vjerujte, isto bi i mi njima mislili... Nego, ovako, Zahir i njegovi su kod Sejdina, još se poneko može nekako snać', al nije to - to. Azem i Šera su se već izjasnili da će biti s nama, ako mi odlučimo ostati jedinstveni. Mislim da smo svi za to!?

Ovdje je zastao, kako bi dao priliku ako se neko od nas ne slaže da to i javno obznani. Činilo se da i oni koji su mogli birati nisu željeli biti crne ovce. Tako je Sejo mogao pogledati u papir, i nastaviti kako je bio i pripremio:

-          Drago mi je. Znači, ostajemo zajedno. Da vas, onda, kratko upoznam kako stoje stvari, i kako sam ja nešto razmišlj'o. Za sad, možemo računati na pomoć mještana. Sinoć su nam donijeli nešto hljeba, sira, kajmaka. Jutros, kad žene pomuzu stoku, dobićemo i nešto mlijeka. Sejdini su obećali jedno janje, ono je već sinoć zaklano, trebalo bi da je već i skuhano. To bi trebali podijeliti onima koji će ići u Trošanj. Još su se neki javili i obećali po janje: Šaćir Lugušić, pa ova dvojica iz Tođevačkog katuna...

-          Kovač i Krek! – Latif priznade da je u toku.

-          Jeste. A i Major je obećao da će se pobrinuti da za početak dobijemo nešto stoke. Krenuo je, dakle, s dobrovoljcima. To znači da ni mi ne možemo samo ležati i kukati. Moramo i sami nešto preduzeti. Kao prvo, trebali bi jednog čovjeka odrediti da o tome vodi računa.

Njegovu kratku pauzu su neki iskoristili, među kojima sam i sam, da pretpostave kako je sebe predvidio za tu ulogu. Odmah nas je ispravio:

-          Razmišljao sam, i mislim da od Latifa nema niko pogodniji! Radio je kao kuhar. Svi ga znamo, pošten je, bez hile. Mislim da među nama nema niko ko bi o njemu mogao reći ijednu ružnu riječ.

Opet je napravio pauzu. Malo dužu, zbog žamora koji se čuo. Koliko god Sejo bio u pravu u vezi naših mišljenja o Latifu bilo je onih koji su gunđali. Uglavnom se govorilo, više mrmljalo, kako bi taj posao mogla obavljati i bilo koja žena.

Mrmljanje je prekinuo sam Latif:

-          Vi, odmah, pa se prepali da ja hoću da se izvučem. Ovo je samo dok smo ovdje. Kad bude puška da se uzme, uzeću je i ja. Prvi. Ko god misli da je lahko, samo nek izvoli. Ima posla, a neću ni sam raditi. Treba spremati meso, gulit' krompir, cijepat drva, ložiti, prati suđe, musti... neću ja musti ovce, to će žene... U stvari, jebe mi se. Ja sam to htio radi sviju nas. Sad neću, nek se javi ko će!

-          De, ne živciraj se bezveze, idi nam spremaj doručak. Sad će Azem i ostali – Sejo se uključio vidjevši da je žamor stao, na trenutak pogledao u pravcu odakle se očekivao povratak Azema, pa vidjevši da mu se samo učinilo, nastavio – Nema ih još... Da ja završim: dakle, za danas imamo i prvi planirani zadatak. Rečeno nam je da dole, u Vrbnici, još ima neizrovljenog krompira i drugog povrća. Organizovaćemo se. Latif će se pobrinuti da dobijemo alat od mještana, a onda, svi koji ne idu u Trošanj, idemo u Vrbnicu. Latif će ostati...

-          Nikad! Idem i ja – Latif iskorači dva koraka, podiže glas više nego prvi put pokazujući kako u ozbiljnim situacijama svi trebamo biti ozbiljni – Možda u tim kućama nađem kakvih začina... kutlača, šerpi... Ovo što smo juče prikupili nije baš dovoljno. Nek ostane neko drugi.

-          Nema problema. I to smo riješili! Sad, prvo da vidimo ko ide u Trošanj!

Otvorio je drugi list, koji je prethodno izvadio iz džepa, zatim počeo s prozivanjem, stavljajući plus, odnosno minus.

-          Ja ne mogu ići. Strašno me svrbi – prošaputao sam Mufu.

-          Nema veze. Meni se ide. Moram probati naći naše. A i nije dobro kad bi oba išli. Svo vrijeme sam konto kako tebe odvratiti!

Većina se pozitivno izjašnjavala. Osjećao sam se potišteno. Nisam se želio pravdati, kako ću objasniti da me nije svrbilo dok smo se iz sela izvlačili. Bilo me je i stid, posebno kad su se javili Alija i Rašid, šezdesetogodišnjaci. Ipak, duši mi je bar malo laknulo kad sam čuo da se Kemura predomislio.

-          Eno ih – Sejo je sad mogao rezimirati – po njihovim koracima, meni se čini da će se ići. Sačekaćemo njih. Ja ću njima dati spisak, sve ko se prijavio, a ovisno od toga koliko smo pušaka dobili, vidjećemo hoće li svi ići.

Opet, komešanje. Kao da su neki osjetili da ove Sejove riječi slute nečemu. Redom su, jedan po jedan, navodili kako ih niko neće moći spriječiti u namjerama. Neki su spremni ići i bez pušaka, drugi se ne mire s činjenicom da nismo ravnopravni, odnosno da samo pojedinci odlučuju. Meni je, opet, bilo bitno to što se i Kemura zainatio.

Komešanje je prestalo kad su ova trojica prišla sasvim blizu. Njihova lica su pokazivala da nije sve kako nam se činilo.

-          Šta je, ne ide se? – Sejo je odmah upitao.

-          Šta ti je!? Fala bogu da se ide. Jes' da nije kako smo se svi nadali – Azem je bio taj koji je želio objasniti kako je prošao razgovor kod Majora, poslije ovih riječi je iskoračio četiri koraka ustranu, ljutito pljunuo pred noge, pa nastavio – Znate, kolko se ljudi javilo da ide s nama!? Trojica. Ja sam se zijanio. Poslije onog što je Major sinoć govorio ja sam mislio bar će ih se pedeset javiti. I Major je bio ljut. Pita nas da malo sačekamo. Ja počeo lijepo, da objasnim kako je dolje, sigurno, još preživjelih, koji se kriju, čekaju, a da će svaki dan četnici, sto-posto, da pretražuju selo... A Sajo, skoči, poče da mumlja...

-          Što ne bih, Azeme – Sajo se poče pravdati – hajd' što ljudi neće da idu, ne moraju, al' što nam puške ne daju! Kakav je on komandant, ako im ne mere narediti...

-          Nisu dali puške? – opet će Sejo.

-          Jesu, trojica – Azem je još djelovao racionalno – ne možeš onako, Sajo: nećemo nikog, nećemo ni puške, mi ćemo sami...

-          Ma, pusti, Azeme, šuplju!

-          Nije šuplja, Sajo. Niko nije obavezan da rizikuje i ide u Trošanj, sa strane. Trebamo zahvaliti ovima koji su se javili, koji su pristali da nam pomognu. Mi nemamo vremena pametovati, nama je ići. Svaka puška nam je dobrodošla, niko ne zna šta nas sve dolje čeka! I, nećemo više o tome, daj da vidimo ko ide.

-          Evo spiska – Sejo je onaj list pružio Azemu – ovi s plusom, oni su se javili.

Međutim, Sajo se uspio dograbiti spiska prije Azema.

-          Šta je ovo!? – odmah je i reagovao – Kakav Alija, kakav Rašid? Vidi: Ferid, Mufo... nema ništa od ovog, neću ja nikog na leđima nositi. Ja ću napraviti spisak!

Dok je Azem prihvatao spisak počelo se dešavati ono što je bilo neizbježno. Više nije komešanje, počela je galama. Sajo se nadvikivao s prozvanim i nezadovoljnim, Dževad je pokušavao Saja smiriti, dok je Azem čekao da se sve smiri samo.

Već se počelo činiti kako ćemo imati dvije grupe koje će odvojeno ići, kad je Azem konačno odlučio upotrijebiti autoritet:

-          Polahko, ljudi... Stani, Sajo, ne trči pred rudu! Znamo koliko imamo pušaka, i koliko nam ukupno ljudi treba. Vidjećemo, ja sam da idu najspremniji. Mislim da nije važno ko ide, već da se uradi ono zašto idemo. Ako se neko ne slaže, ako misli da će bolje obaviti zadatak, nije nikakav problem. Neću ja ići! Evo mu i moja pumparica. Nek ide umjesto mene. Samo se nemojmo bez potrebe prepirati. Moramo biti JE-DIN-STVE-NI!

Još neko će vrijeme Sajo uvjeravati sve, kako je on u pravu. Za to vrijeme ću ja slijediti primjer Fadila Barlova, koji se već povukao ustranu i sjeo.

Ipak smo čuli kad je Dževad, koji se dosad uglavnom držao uticanja na Saja, odlučio obratiti svima, ne skrivajući ni ljutnju, ni razočarenje:

-          Dosta, majku mu! Zar nas nije previše izginulo? Još se trebamo međuse klati! A i ovi ljudi, šta treba oni da kažu. Da nam se smiju. Treba nas biti stid. I ovih ljudi, i naših što su izginuli. Ako imamo šta, raspravićemo između sebe, ne treba niko da gleda. Ovako nećemo ništa postići. Ako se možemo dogovoriti - možemo. Probajmo makar, kao ljudi. Hajdemo se, prvo, smiriti. Izdvojimo se malo, pogledajmo se u oči, popričajmo, dogovorimo, bez dizanja glasa... nema potrebe! Svako može reći šta misli, al' to ne moraju da slušaju ljudi sa strane. Niko nikom neće braniti, samo svak treba biti i realan, ko može izdržati a ko ne, ne idemo mi u selo da kopamo prstenje, tražimo rakiju, nego da izvučemo preživjele!

Sada sam naizmjenično posmatrao izdvojenu grupu, ali i pogledom kružio po dijelu Trebove koji se odavde vidio. Ispred tišina, a tamo živo. Čuje se galama djece, zvonjava zvona, bleka ovaca, klepetanje posuđa, međusobno dozivanje i pozdravljanje ljudi...

Srećom, sve ne traja predugo. Ubrzo, vidim Mufa da se, pognute glave, izdvaja iz grupe. Slijedili su ga i drugi, što je značilo da stvar konačno ide u željenom smjeru i da će na kraju ispasti puno bolje nego li se to činilo na početku.

Odahnuo sam, tek, kad sam se uvjerio da je Kemura ostao dosljedan.

-          Kad sam ja odlučio da idem nije bilo guzice da mi zabrani! – rekao mi je, kad sam prišao da mu čestitam i zaželim sreću.

-          Koja su trojica što idu s vama, a koji su dali puške? – upitao sam Dževada pri pozdravljanju.

-          Dva Sejdina: Ramiz i Azem, i Pekar, Hajdarević – zadovoljio je samo pola moje radoznalosti.

Žurilo im se. Najviše, zbog suza kojima su žene već počele ponovo da natapaju suhu Trebovsku zemlju. Svaka je plakala za svakim, kao za rođenim sinom. Plakala su i djeca...

Ja? Ne znam...

Znam da bi mi bilo lakše da sam među njima.

                                                                 planina Maluša