I - 20 / Ako bude imala dimije i šamiju

Što sam mlada, da sam voda hladna,

ja bih znala gdje bih izvirala:

Kraj dućana Ahme bazerdžana,

ne bi l' Ahmi žeđa dodijala!

Ne bi li se vodice napio,

ne bi l' mene u vodi popio.

Ne bi li mu na srce panula,

i na srcu ranu učinila.

Uz sve, jedna priča me posebno zanimala. Latifu Odobašiću priđoh tiho, ne bivši siguran da je još raspoložen. Sve je ukazivalo da mu je žena ubijena, sinovi od dvije i dvanaest godina vjerovatno zarobljeni. A, ta njegova žena - Fadila, bila je možda i jedina žena u selu koja je meni neizmjerno  vjerovala, i podržavala moju i Latifovu ubjeđenost da nam svaki minut čekanja može značiti jednaku opasnost kao i sami četnici. Uz Šeću Barlov, Edhema Barlova i Džema Pekasa, mi smo uporno prizivali donošenje odluke o neodložnom pokretu i napuštanju sela prije nego se dogodi tragedija. Latif je, uz sve to, više puta tražio da mu se pridruži još samo jedna porodica, kako ne bi bilo da je selo zbog njega izgorjelo. Podršku je imao od Džema, koji je čak naglas razmišljao da bi sam zapalio svoju kuću, ne bi li to pokrenulo selo.  Međutim, napadan je zbog svoje ledičnosti. A i Šefik mu je jedne prilike kazao, kao džaba bi je zapalio - opet, niko ne bi napustio selo. Zika ga je hrabrio: na njegovom mjestu, bez žene i djece, on se sekunde ne bi razmišljao...

Džemo nije bio porodičan, a Latif, sam sa svojom porodicom nije htio, znao...

Sad mu je preostalo da žali što to nije učinio, i po cijeni onakvih priča!

Sve pobijene sam jednako žalio, Fadilu posebno. Zbog njenih razmišljanja. Ništa nije mogla učiniti, a toliko je pokušavala...

Znam da će dani koji dolaze polako brisati bilo čiju odgovornost unutar nas samih. Neće niko gorjeti od želje da se bilo kome šta predbacuje, ali ćemo neki biti ponosniji kada se, bar mi preživjeli, budemo ogledali licem u lice. Od tog ponosa više će me boljeti to što će uspomene na one koji su željeli nešto uraditi neminovno blijediti. Sem, u sjećanjima nas koji smo im vjerovali...

-          Sa mnom ti je bio pravi haos!? – Latif je počeo sasvim sabrano, očito mu je dan odmora mnogo značio – svi smo bili u jednoj bajti: Husini, Izetovi, Smajovi, moji. Meni, nešto, pravo da ti kažem, nije bilo ni do čeg. Im'o sam baš neki predosjećaj. A i Fadila, baš noć prije, viče „Mene će ubiti!“. Ja stražario do dva, neka me kriza uhvatila, prispalo mi se. Skinem ja čizme, i zaspim... ne mogu ti ja u čizmama zaspati, „nema boga“. I, tako, ja sam ti spav'o kad je zagrmilo. Vidim, Fadila zgrabi djecu, i zove me. Sve je već ustalo, i hoće da krenu. Ja skočim, onako u čarapama, i potrčim za Fadilom. Stignem je, i vidim - djeca bosa. Žao mi, posebno onog malog. Pitam je gdje je obuća, kaže - ostala! Ja ti se, trk, vratim, zgrabim Amirove cipelice, i potrčim za njima... Eh, sreća moja, odnekle se obre Šera ispred mene. I, ja za njim. Sve kontam, svi idemo zajedno. Nisam ni primijetio da su se Izet i Husa zaputili prema Kremeniku. U Izeta je bila puška...

-          Izeta?

-          Jeste... Ramova. Zapravo, nama je data jer nas je puno bilo. Inače je Fijo... kod Fija je bila. Vidio sam kad mu je Izet uzeo. Mali se, valjda, malo i uplašio...

-          Znači, Izet je pucao!?

-          Ne znam da li je on. U njeg je bila, kad smo krenuli... I, kažem ti, ja za Šerom! Leti on ko strijela. Trčim i ja za njim, sve kontam oni su ispred. Nosim one cipelice, bez duše da ostanem. Nikako da skontam da su oni otišli na drugu stranu. I okret'o sam se, nema nikog. Elem, izgubim i Šeru! Uglavnom, ja sam ti bos, s onim cipelicama u rukama, nekako živ iziš'o u planinu. Niti ja znam kuda, ni kako...

-          Kol'ko je to bilo sati?

-          Pola devet.

-          Pola devet!? I već si bio izvan sela?

-          A-ha. Izletio sam ja brzo. Tu se negdje malo sklon'o, odmorio, čeko neće li ko naić'. Ništa. Ope se bojim, ufatiće me. Najgore, što ja pojma nemam po planini. Šta sam ti ja, tri-četiri puta izašo u životu...

-          Ko i ja!?

-          Možda jednom više... Sad, ja ne znam ni kud ću, nit ja imam predstave. A ne smijem ni da čekam. Ja sam kont'o da su i Šeru ufatili. Pomislio sam i da sam, možda, jedini živ izgamiz'o... Ono, znam da bi Tjentište trebalo biti negdje desno. Idem, pa šta bude. Negdje moram izbiti. Ako ne potrefim Zelengoru, mislim s nekog ću brda vidjet Neretvu. Pa ću kako Konjicu, a kad se primaknem kakvom selu, razumiću se je li muslimansko... Probij'o sam se kroz šikare i trnje... bacio sam ja davno Amirove cipelice, i čarape mi se, debele, već prodrle na petama...

-          Debele? A ja bos, znaš da sam alergičan na sunce, ni tanke čarape nisam mog'o nositi. Jedva sam i ovako izdrž'o. Nemam lijekova, noge me svrbe, ali sam istrpio. Dok hodam lakše mi je. Bojim se da će me sad baš stisnuti, možda već ujutro osvanem s plikovima... Opet, hvala Bogu što sam dovde izdržo!

-          Nisam ja planir'o bos ići... Zvrlj'o sam ti ja tako, pojma nemam kuda, možda sam se neko vrijeme vrtio i ukrug...

-          Jesi li ikako iš'o putem?

-          Nemam pojma. Valjda jesam... Kakav put, kakva cesta... pojma ja nemam gdje sam cestu preš'o... Bilo je svega, ma nisam ja smio plaho nikud iz šume. Samo mi je bilo stalo ići što više pravo... Elem, već se počelo smrkavati... šta počelo, bilo se dobro smračilo; i izbih ja na jedno brdo! Vidim neka svjetla u daljini, u dolini... Šta misliš, šta sam pomislio gdje sam?

-          Šta znam...

-          Konjic. Nemoj se smijati, stvarno sam to pomislio. Ali, ne mogu biti siguran. Ne smijem se još usuditi sići...

-          Izvini, a gdje si tad bio, znaš li?

-          Eto, tu gore. Na tom brdu, vidiš... – rukom je pokazao brdo iznad samog ulaza na Trebovu, kuda smo i mi došli.

-          Tu? Onda si se ti dobro nahod'o, kad si pomislio da si više Konjica. Samo, kako da ti se od planine učini Konjic?

-          Vidjećeš večeras... kad se u svim kolibama upale lampe i fenjeri. Ovo ti s brda liči na grad, ili veće selo. Eto, meni se učinio Konjic... Noge mi prokrvavile, ja premoren. Kontam, spustiću se bliže i sačekati zoru. Tako i uradim. Siđem tačno iznad puta. Tu se zgurim, malo i drjemnem. Ne znam jesam li, sve skupa, dvadeset minuta. Ne smijem, da me zora ne prevari... Poče svitati. Ustanem ja, i tek me tad poče hvatati neki strah. Tek vidim da nije Konjic. Vidim samo štale i kolibe, kontam neko selo. Sačekaću, velim - da vidim neku ženu. Ako bude imala dimije i šamiju, dobro je. Prošlo je i po sata, kad vidim neka žena ide otud iz Tođevačkog katuna. Prema potoku. Spustim se i ja, viš' sami potok. Kontam, pošla prati haljine. Uđe u potok, vidim dimije. Mene sunce ogrija. Taman da joj se javim, ona čučnu. Skide dimije, piša. Kako ću sad pred nju, znaće da sam je gledo. Hajde, malo sačekaću... Oplaka ona nju fino, navuče dimije, i pođe nazad. Idem za njom, rekoh, pa šta bude! Malo sam je prepo, al šta ću. Kažem joj ko sam i odakle sam, i pitam gdje sam. Ona mi reče da je ovo Trebova, i da su neki, to biva Zahir i njegovi, došli sinoć. Meni drago, pitah je gdje su, ona mi pokaza ovamo gdje su Sejdini, Zahidina rodbina. I tako, ja im se pridružih. Nađoše mi n'ak'u obuću, dadoše mi da jedem. Poslije su došli Zaim, Šera, ta njihova grupa...

-          Sve ti vjerujem, sem da se toj hanumi nisi mogo javiti prije nego je pišala.

-          Jebi se...

Prije nego će Latif završiti, prišao nam je Mufo. Sačekao je da čuje kako je Latif zaspao iznad Konjica, a probudio na Trebovoj, pa me onda zovnuo:

-      Dođi ovamo, da te nešto pitam... – nastavio je čim sam mu prišao – malo sam se raspit'o, ovdje ti je, meščini, kako se ko snađe. Zahirovi su kod Sejdina, Šećini kod Krša, ovaj kod ovog, onaj će kod onog... Moramo se i mi snalaziti!

-          Reci konkretno!?

-          Ono, ti nisi dobar sa zeljanicom?

-          Kad god mogu da biram.

-          Znači da može doć' u obzir?

-          Samo se nadam da nije od grabovog, ja l' javorovog lista.

-          Naš'o sam jednog rođaka, s majkinu stranu – kroz smijeh završi – pozvati smo na ručak, a već sam rek'o i za tebe. Ne brini, gdje su meni vrata otvorena, i tebi su!

Bio sam potpuno zaboravio da ni doručkovali nismo. A vrijeme je bilo da odmorim malo jezik i uši, a da malo zamorim želudac. Svariću zeljanicu, vježbao sam usput!

                                         spomenik na Sutjesci, jedan od simbola ovog kraja